„Naši dani” i naši dani

Nedavno su, u jednom gradu, obeležili 130. godišnjicu rođenja jednog srpskog pesnika. Značajan pesnik, značajna godišnjica. Poslenici biblioteke koja nosi pesnikovo ime i centra za kulturu su se, na više načina, potrudili da se proslava prigodno obnaroduje. Pa su ispisali „neke” strofe na različito obojenim papirima i izlepili na staklene zidove zdanja kulture.

Nije dugo prošlo, a nekom prolazniku se „neke” strofe učiniše sumnjivom rabotom i... Direktor ustanove za kulturu telefonom pozove urednicu programa: „Šta je to izlepljeno po staklima? Intervenišu kod mene iz policije. Šta ako budemo tuženi?”. Urednica se nije potresla, uzvratila je „neka tuže”, a u sebi je, pretpostavljam, likovala: e, tek bi to bio vrhunac.

Naravno, do tužbe nije došlo, jer je neko shvatio da bi morao biti utužen Vladislav Petković Dis koji se upokojio pre 93 godine u „plavoj grobnici” kada je brod, u kojem se vraćao iz Francuske, nadomak Krfa, potopljen torpedom sa nemačkog sumarena. A tužiti onoga ko je njegove strofe iz pesme „Naši dani” odabrao i odštampao na raznobojne papire – za to nema pravnog osnova, jer pomenuta pesma nije „pozitivnim zakonskim propisima” zabranjena za objavljivanje, čitanje i recitovanje.

Neću ovde da navodim sve izlepljene strofe (deset ih je u celoj pesmi), ali ću iz njih istrgnuti nekoliko stihova: „Ismejane sve vrline i poštenje”; „Dostojanstva podeliše idioti”; „Svoju mudrost rastočismo na izbore”; „Vaskrsli smo sve pigmeje i repove”; „Sad svu slavu pronađosmo u partiji”. Šta je pesnik hteo da kaže – uglavnom znamo. Bio je nezadovoljan slikom Srbije, te 1910. godine, kad je pesma nastala, pa je ovaj „osobeni liričar okrenut unutrašnjoj intimi” (Mala „Prosvetina” enciklopedija) odjednom „okrenuo list” i preobrazio se na trenutak u satirika. A da li je izbirač, ispisivač i nalepljivač strofa na stakleni zid, pred očima prolaznika, tražio kakvu analogiju između Srbije od pre sto godina i ove današnje – e, to ćete morati njega da pitate.

Bilo kako bilo, Dis se pokazao kao naš savremenik. Njegovim rečnikom govore ne samo opozicioni poslanici već i politički analitičari. Inače, da sličnosti nema, nikome ne bi palo na pamet da u njegovoj pesmi vidi ikakvu opasnost. Rečeno je: ko god se dobrom satirom nađe pogođen, u pravu je.

Svačemu se lek nađe, pa i ovome. Valjalo bi razmisliti da se Disov mračni pesimizam istisne iz đačke lektire i čitanki, a nije za preporuku ni odraslima. Domanovića i Nušića bi, takođe, valjalo svesti na „razumnu” meru. Čak „frizirati” i rodonačelnika pesama za mališane, J. J. Zmaja zbog ona dva stiha iz „Jututunske narodne himne” (1865): „Bože dragi, ne daj nikom ništa/da što više ostane vladaru”. Da ne podstiču mladež na neposlušnost, proteste i, ne daj bože, šta gore od toga. A ako naši đaci, kod toliko lepih domaćih pesama o vrapcima i cica-macama, baš moraju da znaju definiciju satire i da je razlikuju od ostalih žanrova, na primer, od ode, zdravice i himne, onda neka se uče na Horaciju, Molijeru, Čehovu, na aforizmima Stanislava Leca...

Sve u svemu, Disovi „Naši dani”, nastali pre 101 godine, su i ovi naši dani, a današnji srpski aforističari su u samom svetskom vrhu.

novinar i pisac