ПОРУКА СА ТАРАБЕ

На свету, кажу стручњаци, постоји 7.000 језика па ваљда и толико начина међусобног разумевања, али овде су за тотално неразумевање довољна два: српски и албански.
Председници и премијери Србије и Косова јуче су се састали у Бечу да би, на основу новог предлога Мартија Ахтисарија, печатирали оно што сви веома добро знамо.

Мислим да је Оскар Вајлд рекао да су предвиђања сасвим у реду – уколико се не односе на будућност. Тешко да се излажем икаквом ризику иако овај текст пишем пре суботњих извештаја из Беча. Око епилога нема неизвесности. Сви су већ рекли све.

Ако изузмем разлоге високе церемоније, не разумем зашто су Борис, Воја и Вук уопште трошили државне дневнице. Чему пут да би узалуд понављали оно што су, по њиховим инструкцијама, већ раније саопштили српски преговарачи?

Београду је предлог изасланика УН о "отимању" 15 одсто територије апсолутно неприхватљив и нелегитиман. Приштина је задовољна "уводом" у пуну независност. Разлике су "дијаметрално супротне". Нема договора.

Много тога се променило од времена покушаја војног решења социјалисте коме данас дају једногодишњи помен и каснијег бомбардовања оних који су га у томе краткотрајно охрабривали.

Последња етапа косовског заплета, завршни чин процеса дезинтеграције Југославије, одавно је само фиктивно препуштена Београду и Приштини. Оно што се зове међународна заједница никада није крила да је моћни протектор и арбитар, а не медијатор.

То само значи да кумановски споразум данас можемо да тумачимо како год хоћемо – по једнима победа, по другима пораз – али истекло је време у коме су нас понешто питали, нешто нам и нудили.

Косово је наше и никада нећемо признати његову независност, гласи одговор политичара који смо заветно уписали у Устав. Ако сутра, вољом силника, и не буде наше, чекаћемо ако треба и 500 година (!), поручује један владика. Да је Косово наше исписују и по тарабама.

Пренебрегавају се барем две ствари: једна, нема ни земаљске ни небеске правде, јер заговорници косовске независности посредно признају да крше међународно право пошто овај случај воде као "преседан" и, друга, на тараби може свашта да пише али није за употребу.

Што се понуда испод стола тиче, а знам да их је било, резолутно су одбачене. Нико није хтео, желео или смео да о томе преговара. То што ће нас једног дана свакако обавестити шта је нуђено, данас је неважно. Више нисмо у игри. Од сада, па надаље, воде је Американци и Руси. Баш тако.

Кинези ће, процењујем, бити уздржани. Они вето користе када се ради о Тајвану. Свакако се неће успротивити заједничком ставу Европске уније. ЕУ јесте подељена, али Американци рачунају да ће испеглати разлике. Остаје дакле Русија.

Вашингтону се жури. Администрација би да косовски случај скине са дневног реда до лета. Москва се држи става да не треба брзати и да обе стране – Београд и Приштина – морају да буду задовољне.

Американци се жале да их Руси поводом Косова "муче", али ни у Кремљу још не знају како ће гласати у Савету безбедности. Заборавите шефа дипломатије или његовог помоћника који је посетио Београд. Одлучиће Владимир Путин.

Руси су претњу ветом досад користили у фармацеутским дозама. Веома, веома обазриво. То што ми ову опцију експлоатишемо готово еуфорично, лако може да испадне још једна у колекцији наших заблуда.

Уколико се баћушка Владимир, понет утиском који је на Американце оставио говором у Минхену, одлучи на вето, онда предвиђам да му Вашингтон спрема замку.

Албанци на Косову би свакако били незадовољни. Претили би немири којима и није неопходна жишка споља. Ко би онда био крив? Па Руси. Да нису ставили вето, не би било компликација. Да су се барем уздржали, све би ишло по америчком плану – подразумева се без већих проблема.

Велика је то игра. Руси су, кладим се, свесни ризика. Отуд питање да ли су спремни да га прихвате зарад мале балканске енклаве у тренутку када не скривају своје глобалне амбиције.

Иако то скреће воду са српске воденице, пре ће бити да ће се Американци и Руси договорити. По рецептури којом су недавно трговали резолуцијама Савета безбедности око Абхазије, односно Северне Кореје.

Шта нама преостаје када се буду споразумели, вероватно почетком јесени? Да их игноришемо? Да запушимо канале највећем страном инвеститору у Србији – САД? Да спречимо улазак капитала руског Гаспрома у приватизацију НИС-а?

Сада, када се фарсично бечко преговарање убацује у анале и када се судбина Косова кроји далеко, крајње је време да се Србија суочи са животима својих сународника на Косову и оних који би се тамо вратили. Нека звучим патетично, али ова криза тиче се пре свега њихове будућности.

Не бринем за перспективу српских лидера са Косова. Неке ће овакав или онакав прекид хаотичног стања директно ударити по џепу, мада су се већ снашли. И не бринем се превише ни за политичаре у Београду који су се, у трци за расподелу фотеља, лако договорили да Косово ставе на прво место петочлане листе својих начелних приоритета.

Желео бих да чујем како ће помоћи и штитити Србе на Космету и оне који би да се врате у случају независности. Да ли ће Београд држати гард увређене госпођице као после независности Црне Горе? Шта ће са њима бити ако Косово и не буде независно?

Да се вратим на лингвисте са почетка текста. Кажу да од поменутих 7.000 језика, барем половини прети нестанак. Преведено на ситуацију овде, сви су изгледи да ће у границама тренутног територијалног интегритета Србије изумрети албански. Нека српски политичари, "са све Ахтисаријем", обезбеде да у границама неког будућег суверенитета Косова не изумре српски.

"Док год постоји могућност да се боримо, ми ћемо се борити", обећава потпредседник ДС-а. Питање је приоритета. Статус, или животи?