Кредити, обим новца и инфлација

У дугом низу година испитивана је међузависност између нивоа незапослености и инфлације. Подаци су показали да између ове две појаве постоји чврста повезаност. Код пуне запослености инфлација је највећа, а код велике незапослености она је најмања. Будући да ова међузависност ипак не изражава апсолутну пропорционалност она се дефинише кроз функционални однос у виду једне специфичне криве. У науци је позната као Филипсова крива. Она изражава опште правило које је присутно у целом свету – изузев код нас. Наиме, на крају прошле године у Србији је било 729.500 незапослених и тај се број није битно смањио до данас. С тим што је од почетка текуће економске кризе отказе добило око 260.000 људи. Насупрот томе, и насупрот правилима које изражава Филипсова крива, инфлација је у 2010. била рекордна и износила је око 11 одсто. Раст цена пољопривредних производа и енергената је глобална појава у свету и не може се сматрати узроком високе инфлације. Јер раст ових цена у другим земљама није изазвао високу инфлацију. Осим тога, инфлација је код нас била висока у свим годинама после петооктобарских промена. А сведоци смо да смо у свакој од тих година с највишег места Народне банке Србије добијали обећања о њеном смањењу. Данас смо свесни, ако се подсетимо свих тих многобројних изјава, да су ова обећања пружана не само с циљем да се привредници одврате од тога да инфлацију укључе у калкулације будућих цена него и да обећања нису била заснована на одговарајућим сазнањима и анализама релевантних података. Занемаривани су пресудни реални реагенси на бази којих се ова пошаст ствара.

На крају 2010. укупна задуженост привреде, грађана и државе износила је у динарској противвредности око 28 милијарди евра. Тај износ није битно измењен до данас. Треба поћи од чињенице да је при коришћењу сваког појединачног кредита новац увек исплаћиван на одговарајући рачун у банци. Он је стварао тражњу за робом и услугама. Осим тога, новац је стваран и на основу извоза, директних страних инвестиција, донација Европске уније, дознакама дијаспоре или на друге начине. У свим овим случајевима исплаћивана је домаћа валута за продате девизе. Једнако се тако код увоза и инвестиција у иностранству смањивала сума расположивог новца путем продаје динара и куповином девиза. На овај начин, а првенствено коришћењем кредита, створено је толико новца да се он није могао смањити на реално потребан ниво ни најснажнијим деловањем инструмената НБС. Позната је чињеница да једна новчаница током године много пута промени власника и да сагласно томе за потребе промета робе и услуга није потребна постојећа сума створеног новца. Када овако велика сума новца делује у виду тражње за робом и услугама онда је евидентно да сваки и најмањи вид њеног повећања, на пример због повећања исплата ради ублажавања пада зарада и пензија, условљава нагли и несразмерно велики скок већ високе стопе инфлације.

На основу свега наведеног, евидентно је да се сума створеног новца може смањити једино коришћењем истих оних путева којима је он створен. Као што је новац стваран коришћењем кредита, исто тако је неопходно враћањем кредита смањити његов обим. Потребно је применити супротан поступак у односу на операцију стварања новца. Како та операција, посматрана сама за себе, не смањује обим створеног новца – неопходно је да се смањи обим поновног одобравања (репласмана) кредита. И то, и обим репласмана кредитних средстава код банака и обим прекограничних кредита. Тиме би се створили услови да се инфлација и код нас манифестује по правилима које дефинише поменута Филипсова крива. То би било од непроцењивог значаја за успостављање неопходне макроекономске стабилности. Упоредо би се омогућило да инструменти НБС у виду обавезне резерве и откупа новца од банака у трезоре Народне банке (репо операције) омогуће формирање ниских каматних стопа на банкарске кредите. У том случају би референтна каматна стопа НБС могла бити у висини сразмерној потребама привреде. Она би могла износити нешто више изнад њеног нултог нивоа.

*Доктор економских наука, специјалиста за банкарство