Хаг: Туђман желео „велику Хрватску”

Од нашег сталног дописника

Загреб – После четири и по године суђења (оптужница је подигнута две и по године раније) шесторици хрватских политичких и војних руководилаца из БиХ процес је најзад стигао до завршних речи заступника оптужбе и одбране. На оптуженичкој клупи су бивши председник владе Херцег-Босне Јадранко Прлић, тадашњи министар одбране Бруно Стојић, команданти ХВО-а генерали Слободан Праљак и Миливој Петковић, командант војне полиције ХВО-а Валентин Ћорић и шеф комисије за размену заробљеника Берислав Пушић, који се терете за злочине против човечности почињене против Бошњака и Срба на подручјима БиХ која је требало да буду припојена Хрватској.

Тужилац Кенет Скот закључио је да је доказан удружени злочиначки подухват оптужених с бившим председником Хрватске Фрањом Туђманом на челу, чији је циљ био стварање етнички чисте „велике Хрватске” прогоном бошњачког и осталог нехрватског становништва из делова БиХ које је планом требало припојити Хрватској.

„Сведоци су показали да је Туђман био опседнут идејом обнове Бановине у њеним границама из 1939. године”, напоменуо је тужилац Скот, цитирајући при томе изјаве Јосипа Манолића за тадашњег америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта, као и делове књиге тадашњег министра спољних послова Мате Гранића.

„Пројект велике Хрватске осмишљен је од врха према доле”, рекао је такође Скот и напоменуо да је он осмишљен под вођством Туђмана, а да су оптужена шесторица били „његови архитекти, али и извршиоци”, што потврђује низ јавних изјава функционера Хрватске и БиХ, као и садржаји транскрипата из кабинета председника Туђмана.

Суђење хрватским првацима из БиХ изазива у самој Хрватској све мању пажњу, чему је свакако допринела и чињеница да се у овдашњим медијима баш није нарочито писало, а многи занимљиви детаљи из хашке суднице тако су практично остали непознати широј хрватској јавности. Докле то иде указује изјава историчара и хашког сведока експерта Младена Аничића, који каже да „у Хрватској постоје они који и не знају да се у Хагу нешто догађа”.

Аничић иначе сматра да се тврдње тужилаштва не могу доказати, односно да почињени злочини над Бошњацима и Србима „нису упућивали на повезаност с одређеним планом”.

„Хрвати нису били тај чинилац од којег је зависио исход рата у БиХ”, сматра Аничић и између осталог критикује и службени Загреб. „Хрватска службена политика има врло мало изграђених ставова из којих изводи одређене акције. Шта ће бити у Хагу, чини се, службену хрватску политику и не занима и ако их занима то не смеју да покажу.”

Аничић такође сматра да ће „судбина шесторке у Хагу увелико зависити од одлуке која буде донета у предмету „Олуја” (где се суди тројици генерала их Хрватске).

„Ако у ’Олуји’ буде потврђено постојање злочиначке организације, онда је извесно да ће и у овом случају бити потврђена тврдња тужилаштва и – обрнуто”, закључује он.

Р. Арсенић