Кипар је једна од најскупљих српских речи. Рајско острво за складиштење и трансфер нашег новца. Последња линија одбране у поморској бици за српско национално благо. За оне који су спавали на часовима последњих двадесетак година, почело је овако: Београдска фирма у доба ничим изазваних и неправедних санкција пошаље у Никозију човека од поверења и на његово име оснује оф-шор компанију. Наравно, без запослених. Човек од поверења после извесног времена схвати да је ипак само човек. Најчешће је то син или унук "Генекса", "Инекса" или сличног спољнотрговинско-удбашког гиганта. Али, са сигурношћу се може рећи, без ДНК анализе, да је шеф представништва по правилу – дете комунизма.

Детенце почне да тргује нафтом, хеликоптерима, усисивачима калибра 50 милиметара и метлама на даљинско навођење. Убрзо схвата да је једини господар државних ресурса на терену. Терен је романтично медитеранско острво, на које су деведесетих емигрирали Слобини људи.

Под утицајем благих климатских услова, ови жилави примерци су почели да се прилагођавају условима средине – пореском рају који гарантује тајност оснивача, минималну или нулту пореску стопу и чињеницу да део власништва у оф-шор компанији не подлеже евентуалној деоби приликом бракоразводне парнице.

Временом су дечица мутирала у нову врсту – тајкунчиће. Пошто је детенце све новчане трансакције ионако обављало помоћу само њему познатих шифри, било му је потребно нешто храбрости и свести да ће га евентуално понеки сиромашни новинар – са платом коју бивши херој одбране са кипарске плаже сада даје чувару свог кученцета – прозивати због превеликог излагања сунцу. Морално-политички подобни патриота сабира бенефите и дели са ризицима. Потом сав новац пребацује на свој тајни рачун у иностранству.

Тако су Срби научили шта је капитализам. То претакање друштвеног богатства у сефове неколико десетина породица у политичкој теорији се назива – транзиција. Флуидни појам који подразумева да нове газде и дворска свита која их опслужује владају некадашњом државном и друштвеном активом и пасивом, док остали живе на рамбо-кеш кредитима или ексклузивитету власништва над акцијама за народне кухиње.

Срби су, потом, научили понешто и од историје. Сазнали су да осим Крфа, постоји још једно удаљено острво које улази у читанке. Еп о Кипру ушао је и у десетерце, томове хашких истражитеља, биографије највећих српских капиталаца, америчке досијее о прању лове, али, понајмање у каталоге туристичких агенција. Заиста, готово да није забележено у модерној историји Кипра да анонимна Србенда уплати аранжман и да цело летовање проведе Аја Напи у купаћим гаћама, са маском и перајама, а да му при том не падне на памет да уђе у климатизовану адвокатску канцеларију и преда оснивачки улог за још једну фирму. Док су све земље света званично блокирале новац чије је порекло било "југословенско", једна мала, острвска, земља видела је шансу да уновчи своју неутралност. Тако је створено нераскидиво оф-шор братство.

Тај континуитет потврђује лекареовски недоречени редовни годишњи извештај Стејт департмента о прању новца према којем је у 2005. години из Србије на Кипар пребачено више од милијарду долара. У преводу, тајкунчићи су порасли, осамосталили се од свог родитеља и започели самостални живот. Нарасли су и постали – тајкуни. Међутим, зов са источног лимеса западног Балкана магнетски их је привлачио свом пристаништу. Али, зар да тешком муком стечени новац поделе са осталима, тј. са нама? Зар су се узалуд излагали опасностима под врелим сунцем Кипра, с фактором за сунчање плус 50, бранећи земљу од авети новог светског поретка, док смо ми лагодно, у ладовини, крцкали неколико стотина хиљада милијарди динара плате које је штанцовао Патон Шаиновић. Требало је преживети на јахтама с оним декадентним странкињама и лупати главу око дилеме: аргентинско вино или дом перињон, док смо ми, безобразници једни, локали зозовачу, ризикујући да слушне апарате стављамо уместо наочара.

Нисмо се ни отрезнили, а они су постали власници Србије. Али, зашто се уопште бунимо, кад су то ионако наше паре, питале су се преплануле газде. Наравно да никако нису могли да забораве на сунце кипарског неба. Нарочито не на пореске ставке. Где, иначе, пише – нула. А овде, држава се избезобразила. Хоће, замислите, да они издржавају нас ленчуге. Нећемо да радимо за 150 евра, док би она сиротиња у Бангладешу или Анголи једва чекала да им неко понуди такву титанску плату. Хоћемо чисте болнице и школе, хоћемо социјалне програме, и све то на њихов рачун. Е, неће моћи. Зар се џабе крварило с кипарским пиранама?

Можда њихова прича није морална, али је легална. Што рече бака Борка, ионако су је свему томе научили Американци. Проблем је само у томе што они желе да их сматрамо угледним грађанима, иако се они играју по старим правилима. Али, ко је очекивао катарзично покајање и упловљавање милијарди евра у српску пореску луку, можда је зрео за статисту у аматерском позоришту "Дадов".

Питате се, вероватно, зашто не именујем неке од "емиграната" са Кипра?

Прво, сви их добро познајете. Пошто су купили сву земљу, у пакету са инфраструктуром на небу, мислим да не претерујем када кажем да ћемо ускоро дисати и њихов ваздух. На кредит или лизинг. Зашто да онда губим време у Палати правде, излажући се непотребном ризику да ми суди дипломац из Крагујевца.

Друго, они ће одмах повући огласе, тако да бих изазвао велики губитак матичној кући. А какви су ми послодавци, не би ми преостало ништа друго, него да нестанем одавде. Можда је зато време да се препустим оф-шор еволуцији. Зато знам где да одем. Купићу авионску карту у једном правцу. Задња пошта – Никозија.