Kipar je jedna od najskupljih srpskih reči. Rajsko ostrvo za skladištenje i transfer našeg novca. Poslednja linija odbrane u pomorskoj bici za srpsko nacionalno blago. Za one koji su spavali na časovima poslednjih dvadesetak godina, počelo je ovako: Beogradska firma u doba ničim izazvanih i nepravednih sankcija pošalje u Nikoziju čoveka od poverenja i na njegovo ime osnuje of-šor kompaniju. Naravno, bez zaposlenih. Čovek od poverenja posle izvesnog vremena shvati da je ipak samo čovek. Najčešće je to sin ili unuk "Geneksa", "Ineksa" ili sličnog spoljnotrgovinsko-udbaškog giganta. Ali, sa sigurnošću se može reći, bez DNK analize, da je šef predstavništva po pravilu – dete komunizma.

Detence počne da trguje naftom, helikopterima, usisivačima kalibra 50 milimetara i metlama na daljinsko navođenje. Ubrzo shvata da je jedini gospodar državnih resursa na terenu. Teren je romantično mediteransko ostrvo, na koje su devedesetih emigrirali Slobini ljudi.

Pod uticajem blagih klimatskih uslova, ovi žilavi primerci su počeli da se prilagođavaju uslovima sredine – poreskom raju koji garantuje tajnost osnivača, minimalnu ili nultu poresku stopu i činjenicu da deo vlasništva u of-šor kompaniji ne podleže eventualnoj deobi prilikom brakorazvodne parnice.

Vremenom su dečica mutirala u novu vrstu – tajkunčiće. Pošto je detence sve novčane transakcije ionako obavljalo pomoću samo njemu poznatih šifri, bilo mu je potrebno nešto hrabrosti i svesti da će ga eventualno poneki siromašni novinar – sa platom koju bivši heroj odbrane sa kiparske plaže sada daje čuvaru svog kučenceta – prozivati zbog prevelikog izlaganja suncu. Moralno-politički podobni patriota sabira benefite i deli sa rizicima. Potom sav novac prebacuje na svoj tajni račun u inostranstvu.

Tako su Srbi naučili šta je kapitalizam. To pretakanje društvenog bogatstva u sefove nekoliko desetina porodica u političkoj teoriji se naziva – tranzicija. Fluidni pojam koji podrazumeva da nove gazde i dvorska svita koja ih opslužuje vladaju nekadašnjom državnom i društvenom aktivom i pasivom, dok ostali žive na rambo-keš kreditima ili ekskluzivitetu vlasništva nad akcijama za narodne kuhinje.

Srbi su, potom, naučili ponešto i od istorije. Saznali su da osim Krfa, postoji još jedno udaljeno ostrvo koje ulazi u čitanke. Ep o Kipru ušao je i u deseterce, tomove haških istražitelja, biografije najvećih srpskih kapitalaca, američke dosijee o pranju love, ali, ponajmanje u kataloge turističkih agencija. Zaista, gotovo da nije zabeleženo u modernoj istoriji Kipra da anonimna Srbenda uplati aranžman i da celo letovanje provede Aja Napi u kupaćim gaćama, sa maskom i perajama, a da mu pri tom ne padne na pamet da uđe u klimatizovanu advokatsku kancelariju i preda osnivački ulog za još jednu firmu. Dok su sve zemlje sveta zvanično blokirale novac čije je poreklo bilo "jugoslovensko", jedna mala, ostrvska, zemlja videla je šansu da unovči svoju neutralnost. Tako je stvoreno neraskidivo of-šor bratstvo.

Taj kontinuitet potvrđuje lekareovski nedorečeni redovni godišnji izveštaj Stejt departmenta o pranju novca prema kojem je u 2005. godini iz Srbije na Kipar prebačeno više od milijardu dolara. U prevodu, tajkunčići su porasli, osamostalili se od svog roditelja i započeli samostalni život. Narasli su i postali – tajkuni. Međutim, zov sa istočnog limesa zapadnog Balkana magnetski ih je privlačio svom pristaništu. Ali, zar da teškom mukom stečeni novac podele sa ostalima, tj. sa nama? Zar su se uzalud izlagali opasnostima pod vrelim suncem Kipra, s faktorom za sunčanje plus 50, braneći zemlju od aveti novog svetskog poretka, dok smo mi lagodno, u ladovini, krckali nekoliko stotina hiljada milijardi dinara plate koje je štancovao Paton Šainović. Trebalo je preživeti na jahtama s onim dekadentnim strankinjama i lupati glavu oko dileme: argentinsko vino ili dom perinjon, dok smo mi, bezobraznici jedni, lokali zozovaču, rizikujući da slušne aparate stavljamo umesto naočara.

Nismo se ni otreznili, a oni su postali vlasnici Srbije. Ali, zašto se uopšte bunimo, kad su to ionako naše pare, pitale su se preplanule gazde. Naravno da nikako nisu mogli da zaborave na sunce kiparskog neba. Naročito ne na poreske stavke. Gde, inače, piše – nula. A ovde, država se izbezobrazila. Hoće, zamislite, da oni izdržavaju nas lenčuge. Nećemo da radimo za 150 evra, dok bi ona sirotinja u Bangladešu ili Angoli jedva čekala da im neko ponudi takvu titansku platu. Hoćemo čiste bolnice i škole, hoćemo socijalne programe, i sve to na njihov račun. E, neće moći. Zar se džabe krvarilo s kiparskim piranama?

Možda njihova priča nije moralna, ali je legalna. Što reče baka Borka, ionako su je svemu tome naučili Amerikanci. Problem je samo u tome što oni žele da ih smatramo uglednim građanima, iako se oni igraju po starim pravilima. Ali, ko je očekivao katarzično pokajanje i uplovljavanje milijardi evra u srpsku poresku luku, možda je zreo za statistu u amaterskom pozorištu "Dadov".

Pitate se, verovatno, zašto ne imenujem neke od "emigranata" sa Kipra?

Prvo, svi ih dobro poznajete. Pošto su kupili svu zemlju, u paketu sa infrastrukturom na nebu, mislim da ne preterujem kada kažem da ćemo uskoro disati i njihov vazduh. Na kredit ili lizing. Zašto da onda gubim vreme u Palati pravde, izlažući se nepotrebnom riziku da mi sudi diplomac iz Kragujevca.

Drugo, oni će odmah povući oglase, tako da bih izazvao veliki gubitak matičnoj kući. A kakvi su mi poslodavci, ne bi mi preostalo ništa drugo, nego da nestanem odavde. Možda je zato vreme da se prepustim of-šor evoluciji. Zato znam gde da odem. Kupiću avionsku kartu u jednom pravcu. Zadnja pošta – Nikozija.