Данајски дарови

Првог јануара 2007. године Румунија и Бугарска ће постати чланице Европске уније. Ново проширење ЕУ европски медији су пропратили до те мере скептично,  да је скепса понекад прелазила границу доброг укуса.

Британцима, на пример, Румуни могу изгледати као очајници на коњским запрегама који само чекају да побегну из сопствене земље и докопају се Запада. Искуство претходног великог проширења ЕУ на исток и економска стварност Румуније и Бугарске донекле иду на руку таквој перцепцији.

Бугарска и Румунија ће бити најсиромашније чланице ЕУ. Друштвени производ (БДП) по становнику Бугарске је око 33 одсто у односу на просек ЕУ (двадесет пет земаља). Румунски БДП по становнику је нешто већи – око 36 процената просека Уније. Бугарској и Румунији би требало више од двадесет година да свој БДП по становнику подигну до нивоа данашњег европског просека.

Румуни и Бугари ће се вероватно, још снажније него до сада, придружити емигрантском таласу који је захватио источну Европу. Данас у томе предњаче Пољска, Словачка, Литванија и Летонија. Две мале балтичке земље су посебно погођене емиграцијом и у том процесу су већ изгубиле између два и три одсто укупног становништва. У апсолутним цифрама, наравно, убедљиво воде  Пољаци  са преко милион емиграната.

Поузданих статистика о величини емиграције нема, па се све своди само на грубе процене. Сва је прилика да се нико и не труди да тачно утврди ове токове. Циник би могао рећи да у томе има метода, а иза сваког метода стоји разлог.

ЕУ све више заостаје у привредном развоју за Сједињеним Америчким Државама. Тај тренд постаје све наглашенији од средине деведесетих година.  БДП по становнику ЕУ једва достиже 70 процената америчког. Како број становника у САД расте (највише захваљујући имигрантима), а у ЕУ опада, заостајање укупног европског БДП-а још је веће. 

Европљани проводе на послу за око 29 одсто мање времена од Американаца, имају дуге годишње одморе и јачу социјалну заштиту. Европска филозофија живота је још увек  другачија од оне коју намеће велики бизнис. Уместо да раде да би трошили и тако подмазивали економску машину глобализованог света, Европљани "субверзивно" покушавају да уз рад и живе. Европска средња класа је снажан промотор овог односа према животу. Како се навике тешко мењају, потребан је шок. Проширење ЕУ на исток и имигрантски талас који то изазива јесте корак у том правцу.

Имигранти повећавају конкуренцију на тржишту рада и обарају цену раду, а тиме и укупни ниво цена. Уз обиље јефтине кинеске робе и имигранти постају нека врста "инструмента" антиинфлационе политике. Својим трошењем имигранти повећавају укупну потрошњу и тако стимулишу привреде земаља у које су дошли. Како се ради о легалној имиграцији која плаћа порез, профитирају и пренапрегнути европски буџети. Имигранти ублажавају и тешку западноевропску демографску кризу, поправљају однос између броја запослених и броја пензионера и помажу здравствене и пензионе системе који посрћу.

У земљама имиграције у почетним фазама овог процеса средња класа профитира. Све услуге су јефтиније него што би биле да имиграције нема. Пољска правница је јефтина кућна помоћница у Ирској, а словачки професор јефтини грађевински радник у Немачкој. Све ово доприноси да отпор имиграцији буде релативно мали, бар у почетку.

Потом ће доћи шок. Европска средња класа суочиће се с конкуренцијом на терену који је изгледао неприкосновен: румунски лекар који добро говори француски биће јефтинији од француског лекара, а бугарски инжењер или математичар тражиће мање а радити више од западног инжењера или програмера. Европска средња класа мораће да се мења и почеће да личи на америчку, само без карираних панталона и бејзбол капа. У западној Европи БДП ће расти, а квалитет живота падати, релативно, наравно. 

На другој страни и источна Европа региструје драматични пад наталитета.  Уз то, емиграцијом се губи најквалитетнија, најагилнија, а често и најшколованија радна снага, као и новац потрошен на њено школовање.  Становништво Бугарске се, на пример, смањило за око седам процената у последњих десет година, и тренд ће се свакако наставити. Бугарска ће добити средства развојних фондова ЕУ, али неће моћи да их продуктивно употреби због недостатка квалификоване радне снаге која је емигрирала.   Однос између броја запослених и пензионера ће се погоршавати, а издвајања за пензије, здравство, школство итд. биће у сталном релативном паду.

Приступање ЕУ држава с ниским нивоом БДП-а само појачава и додатно стимулише емиграцију из сиромашних земаља чланица. Тиме се доводе у питање сви позитивни ефекти приступања Унији. Локалне политиче елите понашају се као да су уласком у ЕУ решиле све проблеме. Нису, али заузете партијским борбама то једва да виде.  

Ако се миграциони токови не промене, могло би се испоставити да је за Румуне и Бугаре чланство у ЕУ данајски дар –- ако не по мотивима, по последицама сасвим извесно.

Финансијски консултант и публициста