Згрожен сам НАТО рушевинама

Амерички песник, есејиста и преводилац српског порекла Чарлс Симић (1938), ових дана је у жижи интересовања: рођени Београђанин, дошао је у наш град после 24 године, поводом Београдског сајма књига и два дела која су управо објављена на српском језику: књиге есеја "И ђаво је песник" (издавач "Откровење") и "Застрашујући рај" (издавач "Народна књига"), обе у преводу Весне Рогановић. Симић је у САД емигрирао 1953. године, прве песме објавио је 1959, и од 1967. штампано му је двадесет збирки поезије, седам књига есеја, сећања, и бројни преводи других европских песника (француских, српских, хрватских, македонских и словеначких) на енглески, за које је добио бројне награде, укључујући Пулицерову, Грифин и Мекартур фелоушип. Чарлс Симић је професор емеритус на Универзитету у Њу Хемпширу, на којем предаје од 1973. године.

ИНТЕРВЈУ

● Били сте дете када су Београд бомбардовали прво Немци па онда савезници. После више од педесет година поново је бомбардован: историја се понавља. Да ли сте стрепели од сусрета са новим рушевинама, које још стоје?

– Видео сам их јуче, видео сам телевизију, и друге срушене зграде. Ми смо се као деца играли у рушевинама, наравно. Бомба је 1941. године пала на кућу преко пута Мајке Јевросиме 3, и потпуно ју је срушила. Један дечко који је био мој вршњак је тамо погинуо. После је било америчко и енглеско бомбардовање, 1945, и још више рушевина. Знате како, за нас су те рушевине биле идеалне, ми смо се пентрали по њима, а сада кад их видим – згражавам се. Сад ми је стварно страшно, пошто знам шта се дешава са онима који су под њима.

Некако ми је и онда било јасно да од бомбардовања највише невини страдају, а они који треба да страдају, у овом случају били су то Гестапо, Немци, не. Тако да никад нисам имао илузију о томе шта бомбардовање учини људима. Кад видим рушевине, језа ме ухвати.

● Потписали сте петицију против рата у Ираку, придруживши се угледним писцима Америке. Показало се да су уметници победили политичаре.

– Потписао сам петицију, и друге сам неке петиције потписао, али то, у ствари, ништа не вреди. То је оно што човек мора да уради. То што смо ми написали у петицији и што смо рекли у интервјуима пре него што је почело, све се то остварило. Али, и Ви знате како је било у Србији, у Југославији, 1990. године, 1989, колико је паметних ствари написано, речено, колико је људи све предвидело, све глупости које су се десиле, па опет – ништа. У Америци је много света рекло шта ће бити, биле су масе на улицама. И – ништа.

● Значи политичари су јачи… Онда више не важи стара мудрост да је "историја учитељица живота".

– Ма наравно да не важи! Никада она то није ни била, нико никада ништа не научи од историје. Ништа! Ево, неких пет до десет година после пораза Америке у Вијетнаму изгледало је да су нешто научили, војска и политичари. А онда, све су потпуно заборавили, све, и сада праве исте грешке, и улазе у исте немогуће ситуације. На жалост, ништа не науче од историје, и она се понавља.

● Шта је она за Вас лично? Она се поиграла и судбином Ваше породице?

– За мене она представља и пуно разних других ствари, и уметност, и манастире, и цркве, слике, традицију човечанства. Пуно лепог. С друге стране, једном сам и написао: историја је попут неке старе слепе жене која ме држи за руку. Ја сам дете, и она ме вуче, она је нешто много веће него што смо ми, и увек нас изненађује неком грозотом.

Сећате се када је пао Берлински зид, неких шест месеци – можда и мање, пет минута! – да ће живот да изгледа мало нормалнији. Пошто сам циник, мислио сам да ће неких 15 до 20 година бити мало мира. Како мира! Одмах је почело у Југославији, па у другим местима на свету. У сваком случају, што се тиче појединца, историја је обично једна велика несрећа. Ето, шта нам долази од ње. Да није било Хитлера и Стаљина, ми бисмо још седели у Мајке Јевросиме 3. Моја мајка је из старе београдске фамилије, она да се питала никада не би отишла одавде. Мој отац, исто из старе фамилије из Крагујевца, био је мало авантуриста, он је волео да оде и види свет, али, све у свему, они су само једни од милиона других не само на овом простору за које није било уопште потребе да негде оду. Када су остарили, онда сам видео баш ту трагедију. Зашто?

● Баш зато је у разговору са Вама неизбежно питање о емигрантској судбини: коликог удела данас у њој има носталгија?

– Ја сам био сувише млад да бих имао неку носталгију. За њих она јесте постојала, поред њих сам осетио ту трагедију, носталгију. То је чудна носталгија јер су знали да кад би се вратили то више не би било то, да су они због којих би се вратили већ умрли. То је носталгија, и истовремено знање да то више не може да се врати.

● Ви сте у кући говорили српски?

– Ма не! То је исто прича. Мој отац је одлично говорио енглески, мој брат, седам година старији, научио је енглески врло брзо и инсистирао је да се у кући говори само енглески. И тако смо због Миће сви говорили енглески. Српски се једино говорио када се мајка наљути на брата.

● Онда сте почели да пишете поезију на енглеском.

– Да.

● И определили се за фрагменте из живота. Када је инспирација свакодневни живот, онда је ту поезију најтеже писати.

– За мене је писање о свакодневици испит поезије. Ми живимо у свакодневици: рецимо, устанемо ујутру, погледамо новине, телевизију, напољу је сунце или киша, све је то наш живот, какав-такав. Мени је то увек било интересантно, још кад сам био млад и сматрам великим моментом у мом животу као песника тренутак у којем сам себи рекао: "Добро, ако си стварно песник, зашто не напишеш песму о виљушци, или о ножу, о кашици, о својим ципелама?" И тако је почело, и раширило се на друге ствари.

● Да ли је зато прозни исказ главна одлика Ваше поезије? А блага иронија, каткад подсмех, отклони од баналности?

– Сви ми који смо прошли кроз Други светски рат прошли смо кроз једну школу. Ја сада могу да пишем о сунцокрету, и о којој год теми хоћу, увек је та друга стварност ту негде. Гледам природу, знате, живим у Њу Хемпширу, гледам диван пејзаж, али некако увек перверзно помислим: можда неког тамо, у оној дивној кући, горе на брду, боли зуб, и хоће да полуди, тако да је живот, у ствари, и једно и друго. И то га прави таквим какав јесте. Ја пишем поезију оловком, узмем парче папира, и потпуно другачије размишљам него када пишем есеје.

● Све је више песника који читају или говоре своју поезију. Ви у томе имате велико искуство. Да ли се тако придобијају читаоци?

– Читање поезије је врло популарно у Америци, то је стара америчка традиција и нема универзитета или мањег или већег града који нема програме посета песника који читају своју поезију. Песници раде то да би зарадили новац, а све може да буде врло лепо и интересантно.

● Ипак, мали су тиражи збирки поезије…

– Како да Вам кажем, они јесу мали а и некако нису. Моји издавачи моје књиге држе у штампи доста година, иако за десет година продају негде око 15 хиљада примерака, што није много ако поредите са прозом. Али, читаоци поезије су врло верни читаоци, тако да некако… имам осећај да много људи знају ко сам ја. Моје су песме у уџбеницима па их деца читају у школи, тако да и поред малих тиража људи знају. И не само за мене, него и за друге песнике. А америчка поезија која се пише уназад две до три деценије врло је интересантна, и није више одвојена од онога што се дешава у поезији у Кини, Јужној Америци, у Источној Европи… Мислим, сви знају шта Пољаци пишу, шта Чеси пишу, зна се шта пишу и неки српски песници, румунски, грчки... Постоји осећање интернационалног у литератури.

● Ви сте много допринели томе: преводили сте, и преводите многе европске писце на енглески. Драг Вам је Томаж Шаламун, превели сте Попу, Новицу Тадића, пре извесног времена и поезију Радмиле Лазић. Како се бира писац за превођење?

– Тако што морате да волите тог песника. Када прочитам неку песму Новице Тадића, просто ми дође да кажем: "Уф, што се ја нисам тога сетио! Што ја нисам овакву песму написао." И то је увек тако. Кад сам први пут читао Васка Попу, рекао сам: "Што је ово лепо! Што се ја тога нисам сетио." И увек кажем "морам ово да преведем, да покажем мојим пријатељима Американцима како је лепо".

● А ти амерички пријатељи песници били би и главни гости Вашег ресторана који бисте, како сте једном рекли, отворили са колегом Марком Стрендом?

– О, да, Стренд и ја смо једном разматрајући како да живимо, дошли на идеју да отворимо ресторан у Калифорнији, а келнери би били наши пријатељи песници. Храна, зна се, медитеранска, комбинација грчко-италијанско-шпанска, да, то је онда била наша фантазија. Око ресторана, ипак, има сувише посла.

● А коју бисте поезију "сервирали"?

– Не, не, не! Поезија би била само у тањиру. И вино би било поезија. Музика – неки мали фини џез пијано. На обали Сан Франциска има дивних малих места, изабрали бисмо неко где ветар дува, где лишће прави музику, где је море музика… Ја волим да кувам, Марк воли да кува, па је проблем решен.

● Како би се ресторан звао?

– Е, то је тешко питање. А тај ресторан никада не би био отворен јер бисмо Стренд и ја провели идућих двадесет година свађајући се око тога како да га назовемо.