Како су испариле милијарде

Клупко српских пара почело је да се замотава тачно пре 15 година када је тадашња СР Југославија потпала под санкције међународне заједнице. Почело је пребацивање српског девизног новца на рачуне оф-шор фирми које је отворила Београдска банка, односно рачуне приватних фирми чији су власници Карићи, Мирослав Мишковић, Предраг Ранковић Пецони... Реалне процене су да је од 1992. до 2000. године на рачунима кипарских банака, пре свих Народне банке, легло између пет и 11 милијарди зелених новчаница.

Судбином тог новца бавио се и Норвежанин Мортен Торкилдсен, истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала, магистар финансија са тринаестогодишњим искуством на тим пословима. У извештају који је поднео својим послодавцима забележио је и следеће: "У мојој каријери нисам наишао или чуо за неку оф-шор финансијску конструкцију која је била оволико велика и разрађена".

Тако, на пример, пише судски вештак Торкилдсен у извештају који је предао 7. јуна 2002. године Хашком трибуналу: "Извор средстава за финансијску конструкцију била је Савезна управа царине, или СУЦ. Између 1994. и 2000. године СУЦ је био у могућности да прибави велике суме стране и домаће валуте. Господин Слободан Милошевић, у својству председника Републике Србије, а касније председника СРЈ, наредио је да се средства преусмере са СУЦ-а ради финансирања активности различитих савезних институција, као и институција Републике Србије. Директор СУЦ-а (Михаљ Кертес) давао је велике суме готовог новца директно савезним институцијама и онима из Републике Србије. Поред тога велике суме готовог новца пребачене су из СУЦ-а у југословенске банке (Беобанка) и у стране банке укључујући банке на Кипру и у Грчкој. Отворене су "параван компаније" и оне су отварале банковне рачуне у банкама које су се налазиле на Кипру и у Грчкој. Банковне рачуне ових "параван компанија" водили су службеници ББ ЦОБУ (оф-шор јединица Београдске банке), који су организовали депозит средстава на банковне рачуне "параван компанија", а затим су организовали пребацивање средстава различитим трећим странама, укључујући добављаче оружја, опреме и других материјала које су користили ВЈ и снаге МУП-а..." 

Најчешће помињане оф-шор фирме, пише Торкилдсен, у власништву Београдске банке биле су Antexol, Browncourt, Cabcom, Hillsay, Lamoral, Southmed, Vericom и Vantervest.

Неке од ових фирми укњижене су у кипарске књиге тако што је потписе њихових власница Љиљане Раденковић, Радмиле Будишин, Загорке Ћоровић својом руком исписала директорка Београдске банке Борка Вучић. Оне су то потврдиле званичним надлежним полицијско-судским органима...

Даље, у поглављу Белешке о разговорима са високим функционерима МУП-а, Мортен Торкилдсен пише:

"Високи функционери МУП-а, између осталог, рекли су следеће: Како би се избегле санкције Уједињених нација, власти Југославије успоставиле су један број компанија и банковних рачуна на Кипру и у Грчкој. Банкарски службеници на Кипру и у Грчкој нису знали ко стварно контролише те компаније. Ово је изведено тако што су на званичне документе банкама дата имена особа које нису знале за те компаније, а које су биле невољни и несвесни учесници у сплетки. Ове компаније трговале су у име југословенских предузећа. Међутим, ове компаније су се пред трећима странама појављивале као кипарске или грчке. Михаљ Кертес је идентификовао следеће фирме као примаоце нелегалног готовог новца: Abridge, Neocom, C.C. Chidiac, Avia Trend, Microtri i Nitraco... Овим компанијама достављена су средства, објаснила је Торкилдсену Борка Вучић, у висини од 38.400.000 марака.

Борка Вучић је такође изјавила 20. фебруара 2001. године да се током 1997. године појавила потреба плаћања налога од посебног интереса за државу, а у чије појединости због природе посла "ББ ЦОБУ" није улазила већ се само старала за реализацију налога. Средства за ове намене обезбеђена су од стране Савезне управе царина на тај начин било да су директно доношена на Кипар од стране радника Царине, или депоновањем у трезор Београдске банке у Београду, као отворене оставе за пренос на Кипар..."