Kako su isparile milijarde

Klupko srpskih para počelo je da se zamotava tačno pre 15 godina kada je tadašnja SR Jugoslavija potpala pod sankcije međunarodne zajednice. Počelo je prebacivanje srpskog deviznog novca na račune of-šor firmi koje je otvorila Beogradska banka, odnosno račune privatnih firmi čiji su vlasnici Karići, Miroslav Mišković, Predrag Ranković Peconi... Realne procene su da je od 1992. do 2000. godine na računima kiparskih banaka, pre svih Narodne banke, leglo između pet i 11 milijardi zelenih novčanica.

Sudbinom tog novca bavio se i Norvežanin Morten Torkildsen, istražitelj Tužilaštva Haškog tribunala, magistar finansija sa trinaestogodišnjim iskustvom na tim poslovima. U izveštaju koji je podneo svojim poslodavcima zabeležio je i sledeće: "U mojoj karijeri nisam naišao ili čuo za neku of-šor finansijsku konstrukciju koja je bila ovoliko velika i razrađena".

Tako, na primer, piše sudski veštak Torkildsen u izveštaju koji je predao 7. juna 2002. godine Haškom tribunalu: "Izvor sredstava za finansijsku konstrukciju bila je Savezna uprava carine, ili SUC. Između 1994. i 2000. godine SUC je bio u mogućnosti da pribavi velike sume strane i domaće valute. Gospodin Slobodan Milošević, u svojstvu predsednika Republike Srbije, a kasnije predsednika SRJ, naredio je da se sredstva preusmere sa SUC-a radi finansiranja aktivnosti različitih saveznih institucija, kao i institucija Republike Srbije. Direktor SUC-a (Mihalj Kertes) davao je velike sume gotovog novca direktno saveznim institucijama i onima iz Republike Srbije. Pored toga velike sume gotovog novca prebačene su iz SUC-a u jugoslovenske banke (Beobanka) i u strane banke uključujući banke na Kipru i u Grčkoj. Otvorene su "paravan kompanije" i one su otvarale bankovne račune u bankama koje su se nalazile na Kipru i u Grčkoj. Bankovne račune ovih "paravan kompanija" vodili su službenici BB COBU (of-šor jedinica Beogradske banke), koji su organizovali depozit sredstava na bankovne račune "paravan kompanija", a zatim su organizovali prebacivanje sredstava različitim trećim stranama, uključujući dobavljače oružja, opreme i drugih materijala koje su koristili VJ i snage MUP-a..." 

Najčešće pominjane of-šor firme, piše Torkildsen, u vlasništvu Beogradske banke bile su Antexol, Browncourt, Cabcom, Hillsay, Lamoral, Southmed, Vericom i Vantervest.

Neke od ovih firmi uknjižene su u kiparske knjige tako što je potpise njihovih vlasnica Ljiljane Radenković, Radmile Budišin, Zagorke Ćorović svojom rukom ispisala direktorka Beogradske banke Borka Vučić. One su to potvrdile zvaničnim nadležnim policijsko-sudskim organima...

Dalje, u poglavlju Beleške o razgovorima sa visokim funkcionerima MUP-a, Morten Torkildsen piše:

"Visoki funkcioneri MUP-a, između ostalog, rekli su sledeće: Kako bi se izbegle sankcije Ujedinjenih nacija, vlasti Jugoslavije uspostavile su jedan broj kompanija i bankovnih računa na Kipru i u Grčkoj. Bankarski službenici na Kipru i u Grčkoj nisu znali ko stvarno kontroliše te kompanije. Ovo je izvedeno tako što su na zvanične dokumente bankama data imena osoba koje nisu znale za te kompanije, a koje su bile nevoljni i nesvesni učesnici u spletki. Ove kompanije trgovale su u ime jugoslovenskih preduzeća. Međutim, ove kompanije su se pred trećima stranama pojavljivale kao kiparske ili grčke. Mihalj Kertes je identifikovao sledeće firme kao primaoce nelegalnog gotovog novca: Abridge, Neocom, C.C. Chidiac, Avia Trend, Microtri i Nitraco... Ovim kompanijama dostavljena su sredstva, objasnila je Torkildsenu Borka Vučić, u visini od 38.400.000 maraka.

Borka Vučić je takođe izjavila 20. februara 2001. godine da se tokom 1997. godine pojavila potreba plaćanja naloga od posebnog interesa za državu, a u čije pojedinosti zbog prirode posla "BB COBU" nije ulazila već se samo starala za realizaciju naloga. Sredstva za ove namene obezbeđena su od strane Savezne uprave carina na taj način bilo da su direktno donošena na Kipar od strane radnika Carine, ili deponovanjem u trezor Beogradske banke u Beogradu, kao otvorene ostave za prenos na Kipar..."