Позитивне мисли

Нема новина ни часописа да под паролом „здравље” не позивају на оптимизам и разгаљујуће мисли које, попут руског анархистичког слогана, окрепљајет оргањизм. Осмехуј се, мисли позитивно, радуј се, праштај, постани Буда усред земље Србије по чијој кожи свакодневно пуцају чиреви, достигни нирвану.

Дубоко верујем да су позиви на унутрашњи мир целомудрени, да представљају бригу за здравље човечанства али се питам како је могуће да с гандијевским миром посматрамо све што се око нас дешава а да спокојно размишљамо о космосу и смислу живота. Човек треба да има капацитет плућа Тројанског коња па да удахне сав тај морални смог и да га, у духу јоге, издахне а да му при том не пукну плућа и срце. Страх од будућности укинуо је сваку спонтаност и природан језик, врцавост и смех. Уосталом, позиви психолога и филозофа на осмех, радост и спокојство толико су учестали да звуче претеће и агресивно. Дошло је време да човек, поред других слобода које су му ускраћене, треба да се избори и за то право да буде и тужан ако му се прохте, да попут сипе око себе пушта мастило, ако му тако дође. Знамо да је лепо и здраво бити радостан и кул, али да ли је то увек могуће, да ли је то увек у реду?

Предвиђа се да ће двадесет први век бити век депресије. Реч „депресија” свакодневно користимо да опишемо разна расположења која с њом немају везе. Дакле, за производњу депресива, гледајући на глобалну пошаст економским мерилима, неће бити зиме. Ако се Србија удружи с неким иностраним партнером, фармацеутским магом, могла би уместо спорних фабрика ,,Горења” у Ваљеву и Зајечару да отвори једну за производњу пилулица среће. Али оно што се намеће као парадокс јесте чињеница да смо депресивни и ми на уранијумом обогаћеном Балкану као и они тамо, у капиталистичком изобиљу. Чудно је да се у модерном капитализму благостање не плаћа срећом и позитивним мислима, како би се очекивало, већ озбиљним симптомима кризе личног идентитета.

У жаргону моје генерације постојао је израз: Шта те то тангира? Нешто слично има и код ове садашње. Буди кул, буди опуштен, што у преводу значи – буди анестезиран да те много не узбуде љути зачини на трпези глобалног села. Тероризам, отуђење изазвано технолошком хистеријом, сјај и беда новца који већина нема, секс туризам у егзотичне земље само су делови списка масовног понижења људскости присутне у траговима какви су они при узимању бриса из грла. Постоје и другачији људи, умни и осећајни, али су они тако далеко од света да више воле визионарска размишљања о будућности него прави друштвени живот на који гледају као на експеримент.

Пилуле за лилуле имају планетарно име прозак, а масовна депресија и унутрашњи немир који се уселио у сваког од нас последица су закона либералног капитализма и покретљивости капитала. Његово стално сељакање у духу номадизма завет је глобализма али и осећања неспокојства и несигурности. Депресија је последица тескобе, кризе овешталих, јаких потреба у којима се реагује болесним погледом на свет.

Оно што је некад било нормално, више није. Грађански брак, превара, етика верности, све је то отишло бестрага. Криза двополне љубави не значи да је хомосексуалност тек хировити излаз из нагомиланих напетости грађанског друштва и његових маски, које се тешко носе, већ и озбиљан знак да је породица у кризи. Али да се у Србији још увек зна ко је газда у кући говори ова басна: Животиње се забављају на журки, кад ће у неко доба да се огласи лав. Друштво, морам кући, чека ме жена. Их богати, јави се во. Зар ти, цар животиња па да се плашиш жене! Лако је теби, воле, рече лав, твоја је жена крава, а мене код куће чека лавица.

Е сад, ако вам треба наравоученије, а ви само мислите позитивно.