Остају док могу да користе стимулације

Више од једне деценије скоро исте особе налазе се на кључним економским местима (влада и НБС), преко којих се реализује економска политика у Србији. Пошто је српска привреда, у међувремену, доживела колапс сада нам (ти исти људи) обећавају нови модел раста у коме привлачење иностраних инвестиција заузима кључно место.

Пре неколико месеци писао сам у овом листу (,,Повластице – погрешан пут”, 20. 8. 2010) о томе да пракса земаља у транзицији, као и темељна емпиријска истраживања (Јоже Менцингер) показују, не само да иностране инвестиције нису никаква панацеја – чаробни лек – за привредни раст него да међу њима постоји чак негативна веза (веће иностране инвестиције – мањи раст, и обратно). Годинама су Мађарска и балтичке земље имале четири-пет пута веће учешће директних иностраних инвестиција у БДП-у него Пољска и Словенија, а данас је видљиво у каквом су стању привреде ових земаља. Искуства многих земаља у свету показују да инострани инвеститори остају док могу да користе добијене стимулације, а када оне „пресуше” траже нове (веће) повластице, а ако то не добију напуштају земљу (што се десило Мађарској).

Много је тежа судбина земаља које су удовољавале повећаним апетитима иностраних инвеститора – о чему сам такође писао (,,Цена гостољубивости”, 19. 4. 2010). Указао сам на пример Мексика који је на крају (да би задовољио иностране инвеститоре) адаптирао свој правни систем тако да су инострана предузећа постала екстериторијална, ослобођена плаћања пореза, у њима није дозвољено синдикално организовање, а радници раде у ропским условима за мизерне наднице.

Наше власти после 2000. године нису се посветиле изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавине права и стварању оптималних услова за конкуренцију и дугорочно одржив привредни раст него су прихватиле погрешан неолиберални економски програм, у коме је све препуштено на милост слободног тржишта, а држава је маргинализована. Због тога сада наша такозвана владајућа елита и није у могућности да иностране инвеститоре привлачи конкурентним брзо растућим тржиштем, добро уређеном институционалном инфраструктуром и пословним амбијентом, образованом и креативном радном снагом него то чини накарадним ангажовањем државе кроз исплате субвенција.

Државне субвенције из буџета по новоотвореном радном месту износе од 2.000 до 10.000 евра, уз минималан број од 50 запослених.

Не постоје непристрасни, јавни и јасни критеријуми који опредељују ко и под којим условима добија субвенције. Инострани инвеститор је из добијених субвенција могао (новцем српских пореских обвезника) неколико година да исплаћује плате запосленима.

Недавне „варнице” између високих државних функционера из две владајуће странке, у вези са субвенцијама словеначком „Горењу” за фабрику у Зајечару (државна стимулација по 10.000 евра за сваког од 300 запослених плус инвестирање државе у изградњу високонапонског електровода, трафо-станице, два телеоптичка кабла и система за воду), јасно су показале да одлуку о томе ко и под којим условима добија субвенције из државног буџета у суштини доноси један човек.

Државни секретар министарства финансија (кадар ДС-а) у саопштењу за медије наводи да министар ,,Млађан Динкић настоји да приграби што више финансијских ресурса ове земље, које користи на само њему знан начин и по критеријумима само њему познатим, на штету највећег броја грађана, пореских обвезника ове државе”, те да премештањем планираних инвестиција из Ваљева у Зајечар (,,Горење” – договорена субвенција по запосленом била је 3.000 евра) и Лозницу (,,Голден лејди”) министар „користи буџетска средства за развијање и јачање његове политичке групације Уједињени региони Србије, јер су у тим градовима градоначелници чланови УРС-а”.

Очигледно да и одобравање великих државних субвенција иностраним инвеститорима представља само један у низу погрешних потеза које повлачи актуелна власт, а који воде даљем урушавању привреде Србије и обарању животног стандарда (већ увелико) осиромашених њених грађана.

Pедовни професор универзитета