Бланко савест парламента

„Конзумирање” посланичког мандата у нашем парламенту регулисано је чланом 102. Устава и чланом 92. Закона о избору посланика.

То ће вам данас и сваки политички и правнички лаик, наизуст изрецитовати, лако као једначину: „Квадрат над хипотенузом, то зна свако дете, једнак је збиру квадрата над обе катете”.

Пробате ли да мало загребете по овом геометријском аксиому, поломићете нокте или ће вас, у најбољем случају, оптужити да сте политички навијач.

Кад год мало отопли у земљи Србији, а радништво и гдекоји опозициони лидер припевају „зову нас улице”; чим, елем, неко, на другој страни, нареди влади да „збије редове” – присети се који важан гласноговорник режима оне, наводно, Титове да се баш и „не мора држати закона к’о пијан плота”. Ко те пита шта пише у нашем Уставу или закону, ако је нешто препоручила Венецијанска или сугерисала Европска комисија или, ма шта то значило, „наложио Брисел”?

Као на примеру права народног посланика да мандат, који му је његова странка доделила на коришћење и чување, он бланко потписаном оставком може да повери својој партији ради сваке превентиве. Јер он и његова странка најбоље се знају: ко су, шта су и какви су. „Чист рачун, дуга љубав” или, како су то преводили стари Латини, „Verba volant – scripta manent” („Речи лете у небо, остаје оно што је записано”).

Нико нормалан не би имао ништа против да искључиви власник мандата буде посланик кога је народ директно изабрао, што ће рећи, по већинском, а не посредном, пропорционалном изборном систему, у коме странка, зависно од броја мандата које је освојила, из круга кандидата за посланике заправо делегира оне који ће заиста и да постану посланици. Пада ли, зато, некоме на памет да од непосредно изабраног председника Србије затражи да потпише бланко оставку својој странци?

Нико нормалан не би имао ишта да приговори и у случају да превасходни власник мандата буде сам посланик, под условом да се посланици бирају по персонализованом изборном систему. Дакле, оном по коме бирач, паралелно, заокружује партијску листу, али и своје појединачне фаворите на тој листи.

Србија је само једном (1990) бирала по већинском, а персонализовани пропорционални систем тек је, као предлог, очигледно неистестиран унутар владајуће коалиције, стидљиво кандидовао председник Тадић.

И овај сазив српског парламента биран је по класичном пропорционалном систему у коме најужи страначки врх, као врховни тумач народне воље, бира ко ће ту изборну листу заступати у парламенту, што, обично, нема ама баш никакве везе са редним бројем кандидата на изборним листићима.

Прво је врх Народне скупштине, на невиђено, већ за другу недељу фебруара, најавио укидање бланко оставки. Онда је Брисел казао „хвала, али нисмо мислили баш тако, ипак треба да испоштујете неку процедуру”, па се самоисправила и председница парламента најављујући да ће се, највероватније, само делимично уважити препоруке ЕУ у вези с укидањем бланко оставки…

Она, као лекар, то схвата отприлике овако: укидањем бланко оставки биће обезбеђено да власник мандата буде посланик, који ће моћи да буде самосталан ако напусти своју странку, али му неће бити одобрено да прелази у посланичке клубове других партија како би се спречила трговина мандатима?!

Ако нисте ништа разумели, да вам помогнем: Тома Николић и његових 20 пребега из СРС-a добиће ретроактивни алиби, јер они нису прешли у посланички клуб друге партије, већ су основали своју посланичку групу иза које стоји њихова нова партија која, иначе, није ни постојала када су они, на листи друге странке, бирани за посланике.

И, такође, председница би обезбедила, оно што и Устав предвиђа, да посланик може да врати мандат својој странци. Али нажалост председнице и свих нас, сем часног Мараша, ел-де-пеовца, па УРС-овца, у овом скупштинском сазиву није било нити једног другог примера да је неки посланик, зато што је напустио партију која га је бирала у парламент, свој мандат оставио својој бившој странци.

У светлу ове теме, правни заступник Србије пред Европским судом за људска права најавио је да није немогуће да поступак који, још од 2006, против државе воде некадашња два посланика Г17 плус, баш због одузимања мандата активирањем бланко оставки, резултује и захтевом за промену нашег Устава и закона који регулишу то питање.

Сад се српски политички и медијски „мејнстрим” куне у неприкосновено „право посланика”. Као да је народ заокруживао баш њих, а не име њихове странке и њиховог лидера. Као да су они у парламенту само због тога што су, као персоне, много важни, много заслужни, много самостални, много своји, а не, пре свега, зато што су „у правом тренутку, били на правом месту”, апсолутно лојални и одговарајуће блиски шефу своје странке.

А како ће и ко заштитити бирача коме неки посланик или цела посланичка група украду или препродају његову изборну вољу, уђу у коалицију с политичким, програмским и идеолошким неистомишљеником не тражећи за тај потез дозволу од оних чијим су гласовима изабрани?

директор агенције за односе с јавношћу „Прагма”