Ја ту ништа не бих мењала

Фотографије су „послате мејлом, у различитим приликама, за различите потребе, најзад, у различитим величинама”. Преносе разноврсне емоције. Успомене. Проток времена, нека одрастања, шта је ко када јео, где је ко када био, а можда и са ким. Или где је остао. Све их повезује једна чињеница – фотографисала их је Горанка Матић, уметница изузетно богате и разноврсне професионалне биографије, чијом изложбом „Мрежа сећања” вечерас у 19 сати у Артгету почиње година обележавања прве деценије рада галерије. Згодна коинциденција, јер, овогодишњи програм замишљен је тако да ће изложбе и уметнике бирати досадашњи уметнички директори ове галерије, па је Јован Чекић (директор 2002–2003) изабрао баш Горанку Матић (директор 2005–2006).  
Чин слања фотографија, према Чекићу, основни је критеријум за избор радова на овој изложби, јер се у његовим путањама откривају мреже актуелних и виртуелних пријатеља, мреже сећања о људима, ситуацијама, о времену у којем смо живели. Интимно тако врло брзо и често постаје јавно, поготово данас, у времену „Твитера” или „Фејсбука”...

– Некада то приватно добије неки шарм да постане можда занимљиво и као јавно, када се постави у галерији без претензије да постане „велика уметност” већ само реминисценција. Жао ми је само што се један део тих пошиљки загубио мењањем компјутера. Зато је можда добро што ћу сачувати овом изложбом оно што је остало – каже Горанка Матић.  

Било би погрешно, сматра критика, једну овакву мрежу схватити као централизовану, затворену, у чијем је средишту ауторка ових фотографија. Управо то што се она појављује на некима од радова, најчешће у огледалу са још неким, потврђује да је она само једно од чворишта ове мреже. Упитана како са вишегодишње дистанце посматра свој рад, ауторка одговара:  

– Наравно да „ја ту ништа не бих мењала”! У томе је и забава, што су неке фотографије снимљене давно биле мале резолуције, Интернет је био слабији, што су неке обрађене китњасто, у складу са откривањем играрија са фотошопом. Већина је сликана малим апаратом који носим стално са собом. У лошим условима. Али, реч о дражи тренутка.

Наша саговорница историчарка је уметности, која се фотографијом професионално бави од 1980, а од 1986. излаже у земљи и иностранству. Фотографије је објављивала у часопису „Либерасион” и водећим магазинима и новинама на територији бивше Југославије: „Џубокс”, „Старт”, „Свјет”, „Полет”, „Омладинске новине”, „Дуга”, „Политика”, „Дело”… Њен фотографски опус обухвата и портрете писаца (за Време књиге/Стубове културе), омоте плоча рок и поп музичара (Идоли, Бајага, Балашевић…) и изборне кампање. Радила је као уредница фотографије недељника „Време” (1990–2006) и дневног листа „Политика” (2006–2010). Чланица је Фото секције УЛУПУДС-а.
 

М. Димитријевић

.