Терасе резервисане за жене

Гадамес, знан као римски Сидамус, а описиван као „Драгуљ пустиње”, „Бисер Сахаре“, „Лепота саграђена у иловачи”, „Пустињски извор плодности” је међу Туарезима, најпознатијим представницима Сахарских Бербера, одувек словио за земаљски рај. Данас је овај рај „напуштен”, будући да је либијска влада почетком осамдесетих година прошлог века саградила бетонске куће за становање са употребом воде, струје и санитарија, у које су пресељени становници старог Гадамеса.

У новом Гадамесу данас живи око 10.000 становника, углавном Туарега и Бербера, међу којима има и оних у чијим жилама тече арапска и црначка крв. Ове етничке групе одувек су живеле у некој врсти симбиозе. Једни су били трговци, а други транспортери и живот у оази без њих не би био могућ. Иако није насељен, стари Гадамес није сасвим пуст. Стари град је стављен под заштиту Унеска, као светска културна баштина, па све већи број младих људи реновира породичне куће, како би се бавили туризмом, који све више осваја Либију.                   

Свако у својој четврти

Гадамес је најбоље очувани град-оаза у Либији, опасан баштама и зидинама дугим седам километара, тако да споља делује као тврђава са капијама које се ноћу закључавају. Удаљен је око 600 километара од Триполија и налази се на тромеђи Либије, Туниса и Алжира, али у потпуности лежи на либијској територији. Називају га и „Капијом за Сахару” због стратешки важног положаја на коме се од давнина трговало и где су се укрштали каравански путеви за Тунис и Нигер, а касније за Триполис, Ал Кахир, Керуан и Тимбукту. Превозила се свакојака роба, со, племенити метали, дивље животиње, робови...

И Лимес Триполитанум, пут кога су изградили Римљани, завршавао се у Сидамесу. Столећима је овај град свијен око оазе, био централни трговачки центар за околне становнике пустиње, Бедуине, Бербере и Туареге, али и становници Фезана; Гараманти, Римљани, Арапи и Османлије, изузетно добро су профитирали од Транс Сахарске трговине.

Трговина постоји и данас, али се превози и шверцује нека друга роба. Због тога су у овом делу Сахаре појачане контроле и без посебне дозволе, странци не могу да посећују Гадамес. На сву срећу, ја сам добила дозволу без проблема, јер сам била гост либијског генерала авијације, који се школовао у бившој Југославији, у Вршцу и Задру. Оазу Гадамес дели седам породица-кланова који су произашли из два племена, Бени Уасит и Бени Улит. Сваки клан поседовао је своју четврт са идентичним детаљима: џамијом, медресом, тргом на коме су се одржавале светковине, вртом са танковијастим палмама и сопственом градском капијом. Кланови су имали вође, а припадници су се међу собом ословљавали са посебним именима – надимцима.

Кобиљи извор

Легенда каже да је Гадамес настао на месту где је једна група уморних бедуина заноћила. Сутрадан, када су кренули даље, један бедуин приметио је да је јуче у подне „гада амс”, нешто важно заборавио на пијаци. Враћајући се на пијацу несрећни бедуин пао је са коња. Оставши беспомоћно да лежи на тлу, умирао је од жеђи.

У једном тренутку његова кобила ударила је снажно копитом о тло, а већ у следећем, шикнула је вода и настао је извор. Назван је Кобиљи извор, „Аин Ал Фрас” и дуго времена град се једино из њега снабдевао водом. Данас је овај драгоцени извор запуштен и у бари која је преостала, башкаре се жабе. Гадамес се водом снабдева из бунара који се налазе ван зидина, а вода у град стиже подземним, или надземним каналима.

Снабдевање се строго контролише, па се водом прво снабдевају џамије, затим куће, домаће животиње, места за прање веша и на крају баште. Стари Гадамес је посебан доживљај, који подсећа на неки сан из 1001. ноћи. У њему, као да је време стало, па сам крећући се кроз његов тајанствени свет, у мислима и уз мало маште, успела да закорачим у прастара времена.

Већина кућа у Гадамесу наслања се са три стране на суседне куће, па одатле граду изглед лавиринта. Изгледу доприносе и наткривене улице од којих поједине имају отворе који пропуштају светлост и ваздух. Ови отвори штитили су од врућине, али и од непријатеља, јер њиховим затварањем у граду би настајао потпуни мрак. За овакав начин градње било је више разлога; пре свега заштита од Гиблија, пешчане олује која у пролеће и лето дува са југа, затим изједначавање огромних температурних осцилација током године у распону од плус 55 до минус 10 степени Целзијуса, и заштита од напада. Ако би непријатељ успео да уђе у град, одмах би се затварали отвори за светлост, гасиле би се лампе, а обезглављени уљези тапкали би по мрачним улицама као слепци. Троспратнице у Гадамесу које немају унутрашње двориште, на врху имају терасу, оивичену специфичним троугластим парапетима. Ове терасе спојене су међу собом неком врстом уских прелаза-мостића и чине „други ниво” града по коме су се кретале и живеле искључиво жене. Док су се мушкарци кретали „по првом нивоу”, мушког света, бавећи се трговином, обрађујући поља, и бринући се око стоке, жене су не силазећи на улице, без бурки и фереџа, живеле свој живот на крововима Гадамеса.

На питање како су преко уских мостића прелазиле старије и гојазне жене, речено ми је да су балансирање вежбале одмалена! Жене су господариле кућом и заштићене од мушких погледа, посећивале су родбину и пријатељице, а на кровним терасама су се дружиле, ћаскале, шминкале и чешљале огледајући се у огледалима утиснутим у парапете, украшавале шаке каном, размењивале куварске рецепте и оговарале.

Пошто су са тераса имале добар поглед на околину, најављивале су мушкарцима долазак каравана, избијање пожара, али и долазак нежељених гостију. Радиле су то певајући одређене песме са порукама вешто скривеним у текст и мелодију. Мушкарци би тада затварали вентилационе отворе и гасили лампе, остављајући лавиринте Гадамеса у потпуном мраку.

Куће за лутке

Неки делови Гадамеса су рестаурирани, тако да сам обилазећи их стекла представу о некадашњој култури становања у граду. Архитектура кућа грађених од иловаче, камена пешчара, палминог лишћа и стабла је јединствена, што се односи и на њихову унутрашњост.

Да би сазнала како се у њима живело, ушла сам у једну, питајући се читаво време како су многочлане породице могле да живе у кући за лутке и у тако скученом простору, како су се пели уз стрме степенице, како су пролазили кроз малена врата а да не ударе главом о довратак и како су у малој собици 2 x 2 могли да спавају мама, тата и петоро деце? Станови су традиционално окречени у бело, са црвеним геометријским цртежима и уобичајеним детаљима на зиду; ћилимима, орнаментима, огледалима, сликама Меке и бакреним судовима, тепсијама, чинијама и ибрицима.

У минијатурни стан ушла сам кроз уски ходник са нишама за лампе и посуде за воду и просторијом која би могла да се назове шпајзом. Уским степеницама попела сам се у китњасту просторију за госте и обедовање, украшену са много детаља, тепихом, меким јастуцима, деловима одеће и нишама са шареним вратима, налик плакарима. Из ове просторије одвајају се собице предвиђене за спавање, а спрат изнад налази се кухиња, тоалет и тераса, повезана са осталим женским терасама у Гадамесу.

Када сам се са душом у носу попела на терасу, угледала сам оно по чему се препознаје Гадамес. По женском свету, белим кровним терасама и читавом оазом која се видела као на длану. Недостајале су само жене, њихова граја и смех, но ту сам била ја, као усамљена представница женског рода. Уживала сам у погледу, прелазила сам са куће на кућу, преко уских мостића и огледала се у маленим огледалима као некада жене Гадамеса. Сишавши у врт да одахнем, препустила сам се мислима и испијању укусног чаја са свежим листовима менте и љуштеним бадемима.

Листајући брошуру која се нашла на столу, сазнала сам да су се у предивним кулисама Гадамеса снимали и филмови, међу њима најпознатији „Црни Шатор”, са Софијом Лорен и Џоном Вејном у главним улогама. Одлазећи из Гадамеса питала сам се на шта ме подсећа овај чудесни град. И сетила сам се. По свему, на добро организовану кошницу.