Рубови рата

Поштовани господине,

Знам да је изазов бити сам у Ровињу када није сезона. Завидим вам. Још више вам завидим на дневнику, на одломцима како истичете. Заронио сам у ваш рукопис и хвала вам што сте ми га послали са пуним поверењем.

Не волим одломке. Нешто ме тера целог живота да уобличим целину, занат сам учио код Васка Попе, правили смо заједно туђе књиге. Рећи ћете: Ђаво и његов шегрт. У праву сте. То ми је од Васка преостало. И поред вашег упозорења да сам добио грубо одабране одломке дневника, прочитао сам са уживањем рукопис и доживео га као целину. Нека је само 1995. година. Док је рат трајао све су године, бар из мог угла, биле исте. Као председник Вукове задужбине са нелагодом сам добијао поруке Срба из Америке и Немачке у којима су истицали да брину за нас. Са супругом сам крајем јула 1991. последњим авионом из Пуле (возови и аутобуси више нису радили) напустио Хрватску.

У авиону су били Мирко Ковач, Мирјана Стефановић, ми и нико више. Увек сам се питао шта су чинили они који су остали, како су морали да пазе како се понашају, шта се све збивало у заграничју, у којој је мери виртуелност живота загушила пуни живот, деконструисала културне и друге вредности, шта су биле сламке свакодневице да би се створила илузија сигурног трајања. Пратио сам промене у понашањима апатрида и других, који су, тежећи на почетку да се прикажу „тамо” као „изгнаници из Београда”, са дистанце писали о Србији и Србима и, како су године пролазиле, све се више удаљавали од суштине, губили контакт са збиљом и оним што се у Србији одиста догађало и још се догађа, па, потом, почели да мењају своја становишта. Непоштедни Арсеније, и за Мирка Ковача сведочи како је мењао ставове о језику, на пример, и како је по природи спреман да се преокреће.

Минуће писања о рату са политикантским набојем, као што су минула и она о Голом отоку. То су прозни циклуси којима прође рок. Упитни су и филмови с тезом, па делом чак и филм Турнеја талентованог редитеља Горана Марковића. У романима све три стране готово на исти епски начин фолклористички уобличавају ликове добровољаца, описе мучења, „клозетарских” противничких јунака, како велите у дневнику. Мало је ту прозе и праве литературе, мало је ту филмова трајније вредности. Све је у функцији запењеног национализма или идеолошке матрице „Европа нема алтернативу”. Није први ни последњи пут да нешто тако протутњи кроз наше (јужнословенске) уметности. Нешто и остане, да. Али од десет романа о последњем рату девет је већ мртво. То је освета читалаца, да читалаштво брже сазрева од литературе.

Оно што је остало „непокривено”, јер судионици нису имали петље да и о себи проговоре отворено и критички, јер су у свим својим текстовима тражили и за себе алиби, тежили да на господски начин удену (забашуре) своје преобликовање прикладније данашњој културној стварности, јер ако су иоле уметници, морају им бити све тескобније регионалне средине како јењавају ратне еуфорије. То су први схватили певачи. Писци то раде лукавије.

Питање гласи шта ту може Арсеније? Такав какав јесте, спонтан, отворен, беспоштедан, човек хепенинга (стално нешто мора да се догађа, што је и генератор овога дневника), који је током рата потајно мрзео копно без обзира чије је. Може да отвори велику тему (ваш рукопис сам и читао као да има у наслову ту велику тему): Рубови рата.

То ће бити ђаволски интересантна књига, говорим искрено. Тако како је писана: дневник, есејистички ескурси, писма, дијалози типа људи говоре. Руб рата који је овим дневником обухваћен посебно је занимљив: Ровињ, Трст, Венеција, Беч, Будимпешта, Келебија, Београд у којем се аутор налази и понаша као Мали принц (не мислим на пројекат). Амбијент, перфектан: возови који се повлаче, касне, готово тумарају европским простором који окружује ратно жариште, цариници који глуме државу, маскирне униформе како би све било још озбиљније, Роми (сви су тих година на њих личили, сви су помало били луталице и избеглице).

Ликови су посебно занимљиви, писци апатриди, који јесу или ће тек нешто бити, пријатељи који аутора безрезервно подржавају и помажу, мали свет који се крије иза иницијала или одредница (стрина, тетка). Они комуницирају телефоном, порукама, упорно повезују нејаким кончићима круг људи без пуне оријентације, без чвршћих назирања шта ће се у будућности збити и шта ће бити са њима.

Зато је срећна година 1995. И крај рата је и рат још траје. Ваша мајка је брилијантан лик. Не само зато што се смањује, што и тако стара, макар на прекиде, остаје са сином, већ због својих шетњи (бежања од стварности) у шуму, у паркове и на ливаде око ровињских хотела по којима бере цвеће, због начина како се брине о саксијама. Она бежи и аутора повлачи за собом у послове који одвраћају од размишљања: сирење, прављење сирћета, кување нечега што се волело у срећним данима. Ти ликови се окупљају, спремни су да и злурадо понешто о другима закључују, стално су у вези да се нешто сврши, да се добије нека стипендија, обезбеди понешто за пристојан живот у, ипак, туђини. Њихова окупљања у поређењу са онима из срећних ровињских дана збивају се у тамној сенци, понекад чак и под притиском безразложне забринутости. Све то има цену и дневник ваш потресно сведочи о њиховом оклевању, пристајањима и непристајањима, о њиховим креативним тумарањима.

И ја сам читао, од 1996. када сам се у Ровињ вратио, Ферал. Заједнички пријатељ Растко Швалба ми га је остављао преко године и читао сам га као књигу, одједном, све колумне, на пример, Боре Ћосића. И збило се као када би се одједном одгледала ТВ серија која је премијерно трајала годину дана. Тад се запазе понављања, шмире, муке с преоблачењем језика, спотицања о раније изречене судове.

Све ово пишем вам да вас уверим колико ме је овај дневник потресао, колико ме је „држао”. Највећи утисак успели сте да остварите сукобљавајући сивило европске периферије рата (сивило ако се гледа очима шверцера у тесним купеима возова којима они иду и враћају се, макар да до Келебије донесу и онај други пасош „заборављен” у Бечу; сивило које избија из дирљивих препознавања својих на бувљацима, празним станицама, у ресторанима), са сунчаним Ровињем који готово стално подсећа на времена која је рат заувек помутио. Ту се описи ваше куће налазе у функцији сидра: тераса нагнута над морем, одблесак елегантног пловила „Ровињке” који просине у вашој соби, лоза винова која буја и причешћује вас својим соком. Мислио сам да сте у прози мајстор с мора, а ето вас и као мајстора с копна. У дневнику Рубови рата не смета што се, можда и грешком, неке странице са описима осунчаног Ровиња понављају на крају. Можда их треба само скратити, са три тачке. Тек да се нагласе као припев, јер имају и мелодијску улогу. Дневник завршавате ефектно: „Вече свеже, небо опрано ветром и кишом. Сутра се надамо лепом дану.”

Желим вам леп дан у Ровињу када вам ово моје отписивање стигне. Написали сте добру књигу. Имаће пуно читалаца. Честитам вам.

Уместо поздрава: Јуче сам захвалио Растку Швалби што нас је приближио.

Ваш М. М.