Бечка школа

Набавком осам апарата за стерилисање, млевење и паковање медицинског отпада, Београд ће у Србији први почети да решава дугогодишњи проблем овог отпада. Према проценама, у Србији се годишње баци око 70.000 тона употребљених шприцева, туфера, газа и осталог медицинског отпада, од којих је око 9.600 тона опасно јер може да буде преносилац различитих вируса и зараза.

Према најавама Владана Шубаревића, члана Градског већа, Комисија за избор технологије за третман медицинског отпада, чији је он координатор, већ је предложила градоначелнику стратегију за решавање овог проблема у престоници.

– Проблем медицинског отпада код нас годинама није решаван, али Градска комисија се у избору технологија одлучила за модерне апарате засноване на технологији стерилисања, млевења и паковања медицинског отпада. Овај предлог смо предали градоначелнику и за неколико дана се очекује расписивање тендера за набавку осам апарата. Ово је проблем који Београд мора хитно да реши, а постоје најаве да ће се у то укључити и републичке институције. Апарате ће добити клиничко-болнички центри, Клинички центар Србије и дечије клинике – објашњава Владан Шубаревић.

Будући да после стерилисања, млевења и паковања медицинског отпада следи и његово спаљивање, према Шубаревићевим речима, Комисија ће и о овоме одлучивати али у другој фази рада.

– Уколико се републичке институције не буду укључиле у решавање проблема спаљивања медицинског отпада, Београд ће највероватније пронаћи сопствено решење, јер се предуго о овоме није водило рачуна. Досад је решавање овог проблема било на савести руководилаца болница. Тако да су неки одвајали шприцеве, туфере и остали медицински отпад, неки не, али углавном све је то завршавало у контејнерима а екипе "Чистоће" су га касније односиле на јавне депоније – каже Шубаревић и додаје да је то у свету недопустиво.

Осим шприцева и старих лекова, у медицински отпад убраја се и патолошки отпад, односно ампутирани делови тела и сви исечци који се користе за биопсије у мединским установама. Међутим, проблем ове врсте медицинског отпада решен је тако што га екипе "Погребних услуга" сахрањују на гробљу "Орловача". Остали отпад, нажалост, углавном завршава на депонијама на којима се складишти и обичан отпад као, на пример, у Винчи. Уколико руководиоци клиника, болница и апотека поштују прописе па стерилишу медицински отпад и о томе обавесте "Градску чистоћу", њихове екипе тек тада преузимају тај отпад, пакују га у касете дубоке око два-три метра и затрпавају на депонији. Међутим, то се не дешава ако је без одговарајуће процедуре бачен у контејнер.

Процене да у Србији годишње има укупно 460.000 тона хемијског и медицинског отпада, који заврши на бројним домаћим сметлиштима, у контејнеру или у фабричким складиштима, нагнале су власт да, по завршетку пројекта, тражи локацију за градњу републичког центра за прераду. Иако је за изградњу Националног постројења за прераду отпада добијено четрнаест милиона евра од Европске агенције за реконструкцију, Управа за заштиту животне средине и даље тражи локацију за овај центар. Подсетимо, првобитно је било предвиђено да се постројење изгради у Шапцу, али су општински одборници одбили тај предлог, иако би постројење било изграђено по свим стандардима, нормама и правилима Европске уније и не би било опасно ни по људе ни по околину.

У недостатку фабрике за прераду медицинског отпада, поједине велике домаће фармацеутске куће свој отпад извозе у Швајцарску, Немачку и Француску. У тај отпад спадају, на пример, лекови са истеклим роком трајања или хемијски препарати.

Националном стратегијом управљања отпадом Србија је подељена на регионе за изградњу санитарних регионалних депонија, које ће бити изграђене са центрима за рециклажу, системима за прикупљање депонијског гаса и системима за третман процедних вода. Иако у јавности важе предрасуде о штетности оваквих депонија, оне ипак не представљају никакву опасност већ могу бити значајан привредни потенцијалн. Отварањем центара за рециклажу стварају се услови за отварања нових радних места, а осим тога ова постројења свуда у свету остварују велике профите. Да су безразложне сумње у штетности ових депонија, сведочи и пример градске санитарне депоније у Бечу, која је удаљена од резиденцијалног дела око 500 метара и где нема непријатних мириса, процедних вода, паљевина, птица и глодара.