Vox populi и Vox dei

Техеран – Док најмногољуднија земља арапског света, Египат, слави обарање Хоснија Мубарака и спектакуларну победу народа у делу света који је о таквим сменама до пре неколико недеља могао само да сања, Иран славодобитно поручује да Арапи треба да почну да следе пример Исламске Републике.

Нема онога ко се бави овим врућим тереном а да не покуша да се огледа у изналажењу сличности и разлика Хомеинијеве исламске револуције када је после 2.500 година срушена персијска монархија а шах-ин-шах Реза Пахлави натеран да из Ниаваран палате, у чијој близини се налазим, побегне у егзил из кога се никада неће вратити, општенародног револта у Тунису после кога је председник Бен Али морао да се склони у Саудијску Арабију и масовног бунта по Египту који је „реиса“ оборио после три деценије ауторитарне власти.

Ништа у овим деловима света није једноставно. Још мање лако решиво. „Ако Блиским истоком нисте збуњени, никада ништа нећете разумети“, памтим давно прочитани графит на неком контролном пункту мировних снага УН на југу Либана.

Дакле, да ли је арапски Египат 2011. исто што и персијски Иран 1979?

Песимисти сматрају да се историја понавља и да ће свет после Исламске Републике, прве теократије у аналима савремене политике али и историје ислама, добити египатску теократију оличену Муслиманском браћом. С једином разликом да је прва шиитска, а да би друга била сунитска.

Оптимисти, који су очарани достигнућима с каирског Тахрира, истичу дубину социјалног и политичког захвата „египатске револуције“ и указују да Муслиманска браћа нису стајала иза позива на мобилизацију и да млади Египћани не намеравају да се одазову сиренама теократије.

Паралелама се умногоме баве амерички медији. Разумљиво, јер Иран називају једним од највећих промашаја америчке спољне политике 20. века. Иран шаха Резе био је најснажнији бастион америчких интереса на азијском потесу од Јапана до Израела, а данас је највећи непријатељ САД у читавом региону.
Постоји још једно узнемиравајуће подсећање: демократски председник у Белој кући кога оптужују да је у спољној политици „неискусан и слаб“. Некада је то био Џими Картер, данас је Барак Обама.
Да, за почетак има сличност: шаха Резу, Мубарака и Бен Алија скинула је с власти снага народа, арсенал његове незадрживе енергије и вулканске ерупције незадовољства. Све успешне револуције су сличне, све неуспешне трагичне се на посебан начин, речено толстојевским речима.

Аналогије прошлости на страну, али мислим да су шансе да радикални ислам Хомеинијевог типа освоји власт у Египту готово никакве. Барем за догледно време.

Од исламизације Египта највише се плаши Израел. Премијер Бенјамин Нетанјаху, чија је земља 1979. потписала мировни споразум са Египтом, има три сценарија: први, да Египат одабере модел секуларне реформистичке државе уз значајну улогу армије као гаранта таквих промена.

Од друга два Израел страхује: да Муслиманска браћа употребе свој утицај и поступно окрену земљу у супротном правцу или да Египат крене путем Ирана.

Ајатоласи по Техерану су очарани таквим сценаријем. Иран 32. јубилеј исламске револуције слави уверен да је оно што се догађа по арапском свету испуњавање Хомеинијевог легата и заслуга његових наследника.

Али, сем социјалног бунта младих, који је био покретачка снага општег гнева, иранска револуција 1979. и египатска 2011. немају много заједничког.

За разлику од шиита, сунитски ислам је децентрализован. Нема врховног вође, нема имама или месијанских лидера способних да револуцију народа – каква је била иранска – ставе под сопствену ексклузивну контролу.

Иран је исламистички режим. Ајатоласи, конзервативне технократе на власти, Револуционарна гарда или паравојна милиција Басиџа, сви они себе доживљавају као чуваре идеолошке ортодоксије. Секуларна опозиција не постоји. Огромна већина од 72 милиона становника су шиитски муслимани.

Египат има махом секуларну власт без стожерне идеологије. Његови председници владали су мешавином национализма, панарабизма, контролисаног политичког плурализма и исламизма. Армија оличава прагматичан, национални етос који није био супротстављен многим захтевима демонстраната на Тахриру.

За разлику од Ирана, у Египту је мало теолошких дисидената какав је био Хомеини. Држава је у највећој мери национализовала џамије. Муслиманска браћа, највећа верска партија, давно су одустали од оружане борбе. Инсистирају на „цивилној власти“ и кажу да неће имати председничког кандидата.

Желе да ислам има улогу у јавном животу – образовању, праву и моралу друштва – али не желе да Египат претворе у исламски калифат. Рекло би се да су Браћа политички активисти који имају важно место, али подједнако су важни и секуларни националисти или синдикални активисти. Десет одсто од 80 милиона су хришћански Копти.

У Ирану су утицајни „базари“, трговци, подржали исламски клер. У Египту многи бизнисмени виде своју шансу у одласку корумпираног режима који је штитио „дебеле мачке“.

Огромна је разлика и у односу према Израелу. За претпоставити је да у Египту нико, не барем за догледно време, неће преиспитивати „хладни мир“ с јеврејском државом.

С друге стране, ирански председник Махмуд Ахмадинежад прети да ће „спржити“ Израел а пре два дана је на годишњицу исламске револуције обећао да ће Блиски исток после свега што се догодило у арапском свету бити „ослобођен“ Израела и америчког утицаја.

Египат би да сачува добре односе са САД. Ирану је Америка и даље „велика сатана“. Каиро и Техеран, и њихове револуције, ни на ту тему немају ништа сличног.

Иран можда и може да доказује очинство над потресима по арапском свету, али ајатоласи би – хвалећи промене у Египту и Тунису – морали да разреше неке по њих незгодне дилеме.

Исти захтеви за демократизацијом политичког живота, људским правима, слободним изборима, борби против корупције или репресије чули су се на трговима Техерана 2009. и Каира 2011.

Признавање домаћих корена египатских проблема имплицитно подразумева признавање сличних корена револта у Ирану после председничких избора 2009.

Штавише, признавање права Египћанима да сами реше своје проблеме такође је и посредно признавање права Иранцима на исту рецептуру – што би значило елиминацију свете заштићености ајатолаха и крај ере Врховног вође чија је реч последња када се одлучује о најважнијим питањима земље.

Иран је у последње две године, умногоме захваљујући санкцијама и притисцима споља који хомогенизују нацију, повратио социјални мир, али земља је од тада разапета између Voxpopuli и Vоxdei, између реформиста – који желе нормализацију односа са Западом и ублажавање контроле над свакодневним животом, и конзервативаца – који уз подршку руханија – свештенства – покушавају да одрже стриктне норме ислама.

У Египту, можда и због константних обрачуна са исламистима, Vоxdei ни изблиза нема снагу ајатолаха из светог шиитског града Кома.

Лако може да се догоди да се зазор од извоза иранске револуције у Египат претвори у страх увоза египатске револуције у Иран.

Вашингтон може да одахне што много тога раздваја Иран 1979. и Египат 2011, али Обама ће морати штошта да промени да не почне да личи на Картера јер као што је била моћна радијација исламске револуције, тако ће се и ехо египатске тек слушати.

Драматичан расплет имаће огромне последице и шире од региона. Пре свега у односу Запада према Арапима. Египћани су данас једноставно обавезали Запад да због својих уских интереса више не подржава арапске деспоте истовремено причајући апстрактно о некој демократији, људским правима и општем просперитету.