Прилика да се влади опет верује

За крај овог месеца најављена расправа у Скупштини Србије о раду јавних предузећа, влади може добродоћи да најавом убрзаних реформи целокупног јавног сектора бар санира озбиљно нарушено поверење. Ако премијер Мирко Цветковић покаже чврсту решеност да започне тај одавно неодложан посао, заслужио би значајну подршку широке и стручне јавности, али и утицајних међународних фактора. Без претеривања, такву намеру топло би поздравили у Бриселу, седишту врховне администрације Европске уније, али и у Вашингтону, где столују и ММФ и Светска банка.

Полазну основу, са јасно и детаљно назначеним правцима деловања, председник владе има у „Посткризном моделу економског раста и развоја Србије 2011-2020”, али и у недавно објављеном раду групе аутора у часопису „Макроекономске прогнозе и трендови” Економског института.
Премијер је иначе најавио да ће Влада Србије припремити дугорочну стратегију економског развоја у коју ће укључити и предлоге из „Посткризног модела”.

Посао му олакшава и чињеница да је аутор дела те студије посвећене реформи јавног сектора његов колега и саветник др Милојко Арсић. И међу писцима „Основних елемената реформе јавног сектора” су имена од угледа: Стојан Стаменковић, други премијеров саветник, Миладин Ковачевић и Махмуд Бушатлија.

–  Главни правци реформе јавних предузећа су наставак њиховог реструктурирања, а нарочито побољшање управљања, либерализација делатности, као и њихова делимична приватизација – полазиште је Милојка Арсића. – Унапређење управљања захтева избор главних менаџера јавним конкурсом како би се дошло до способних и моралних менаџера. Конкурс не сме бити фингирана процедура за постављање страначких активиста.

Арсић сматра да је либерализација инфраструктурних и комуналних делатности, изузев природних монопола, пожељна чак и у случају ако држава не намерава да приватизује јавно преузеће. Њену корисност за грађане потврђује пад цена и боље услуге мобилне телефоније, као и примена споразума о отвореном небу.

Која предузећа приватизовати, када и како?

 – Начелан одговор је да треба да буду приватизована предузећа која не обављају делатност која има карактер природног монопола – одговара Арсић. – У случају ако само део делатности предузећа има карактер природног монопола, онда треба оснивати различита предузећа, са одвојеним деловима који могу да послују у условима конкуренције од оних који имају карактер природног монопола.

Али, држава не треба да приватизује сва предузећа која послују у условима конкуренције. У неким случајевима могуће је да држава остане власник, али је тада неопходно да се изврши либерализација делатности, као што је производња електричне енергије или железнички превоз.
– Неспорно је да би требало приватизовати „Телеком”, „Јат” и „Галенику” – сматра Арсић.

– Не постоје економски, а ни други аргументи против приватизације ЈП Подземна експлоатација угља или локалних предузећа која се баве дистрибуцијом гаса, медијским услугама, и слично. На другој страни извесно је да пренос струје, железничка инфраструктура, Пошта, Путеви Србије, водоводна и канализациона мрежа не би требало да буду приватизовани, јер је реч о типичним природним монополима. За већину других јавних предузећа, као што су Електропривреда Србије и Железнице постоје аргументи за приватизацију и против ње.

У случају ЕПС-а, по Арсићевом мишљењу, могућа је и делимична приватизација, једне или неколико електрана, а да преостале остану у државном власништву. Међутим, у случају производње струје и железничког превоза, чини се да је важније да се изврши либерализација делатности, него приватизација јавних предузећа која у њима послују. При томе је важно да постоји ефективна либерализација, што би у случају електропривреде значило да постоји више власнички независних произвођача струје.

Имајући у виду низак капацитет државне управе и раширену корупцију, Арсић је убеђен да је боље да се дају дозволе за оснивање самосталних приватних предузећа која би се бавила производњом струје, него да се иде на заједничка улагања јавне и приватне фирме. У случају Аеродрома „Никола Тесла” боље је да остане у државном власништву, али да се из предузећа издвоје све споредне делатности.

И сарадници Економског института су понудили све основне елементе заокруженог концепта реформи јавног сектора. Полазе од става да су корените реформе једини пут ка оздрављењу српске привреде.

– Опадање вредности динара, висока инфлација, високи дефицити и остали, само су последица нереформисане привреде. Не може се очекивати трајна стабилизација и постојана развојна путања без озбиљне реформе јавног сектора – потписују Стојан Стаменковић, Миладин Ковачевић и Махмуд Бушатлија.

– На сваком месту у области јавног сектора могу се уочити слабости које узрокују неоправдано трошење, а истовремено и незадовољство великог броја запослених.
Када је реч о јавним, државним и комуналним предузећима, ови аутори сматрају да она морају да се корпоративизују претварањем у акционарска друштва, која ће после консолидације бити листирана на Београдској берзи. Професионализација управљања и пословна консолидација морају прво изнаћи све унутрашње резерве како би се елиминисали губици. Следећи корак мора бити јасно разграничење између инфраструктуре и услуга и производње, са друге стране, што ће отворити пут укидању монопола.

 „Реформа мора довести до потпуне деполитизације управљања јавним предузећима, до системске елиминације злоупотребе политичког положаја и корупције која из тога произилази”, изричити су сарадници Економског института.

Они указују да је један од најважнијих циљева реформе ЈП стварање изворних прихода фондовима обавезног социјалног, здравственог и пензијско-инвалидског осигурања. Социјални фондови би остваривали приходе од дивиденди по основу акција јавних, државних и комуналних предузећа, које ће им држава пренети у власништво.
Ал. М.