Prilika da se vladi opet veruje

Za kraj ovog meseca najavljena rasprava u Skupštini Srbije o radu javnih preduzeća, vladi može dobrodoći da najavom ubrzanih reformi celokupnog javnog sektora bar sanira ozbiljno narušeno poverenje. Ako premijer Mirko Cvetković pokaže čvrstu rešenost da započne taj odavno neodložan posao, zaslužio bi značajnu podršku široke i stručne javnosti, ali i uticajnih međunarodnih faktora. Bez preterivanja, takvu nameru toplo bi pozdravili u Briselu, sedištu vrhovne administracije Evropske unije, ali i u Vašingtonu, gde stoluju i MMF i Svetska banka.

Polaznu osnovu, sa jasno i detaljno naznačenim pravcima delovanja, predsednik vlade ima u „Postkriznom modelu ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020”, ali i u nedavno objavljenom radu grupe autora u časopisu „Makroekonomske prognoze i trendovi” Ekonomskog instituta.
Premijer je inače najavio da će Vlada Srbije pripremiti dugoročnu strategiju ekonomskog razvoja u koju će uključiti i predloge iz „Postkriznog modela”.

Posao mu olakšava i činjenica da je autor dela te studije posvećene reformi javnog sektora njegov kolega i savetnik dr Milojko Arsić. I među piscima „Osnovnih elemenata reforme javnog sektora” su imena od ugleda: Stojan Stamenković, drugi premijerov savetnik, Miladin Kovačević i Mahmud Bušatlija.

–  Glavni pravci reforme javnih preduzeća su nastavak njihovog restrukturiranja, a naročito poboljšanje upravljanja, liberalizacija delatnosti, kao i njihova delimična privatizacija – polazište je Milojka Arsića. – Unapređenje upravljanja zahteva izbor glavnih menadžera javnim konkursom kako bi se došlo do sposobnih i moralnih menadžera. Konkurs ne sme biti fingirana procedura za postavljanje stranačkih aktivista.

Arsić smatra da je liberalizacija infrastrukturnih i komunalnih delatnosti, izuzev prirodnih monopola, poželjna čak i u slučaju ako država ne namerava da privatizuje javno preuzeće. Njenu korisnost za građane potvrđuje pad cena i bolje usluge mobilne telefonije, kao i primena sporazuma o otvorenom nebu.

Koja preduzeća privatizovati, kada i kako?

 – Načelan odgovor je da treba da budu privatizovana preduzeća koja ne obavljaju delatnost koja ima karakter prirodnog monopola – odgovara Arsić. – U slučaju ako samo deo delatnosti preduzeća ima karakter prirodnog monopola, onda treba osnivati različita preduzeća, sa odvojenim delovima koji mogu da posluju u uslovima konkurencije od onih koji imaju karakter prirodnog monopola.

Ali, država ne treba da privatizuje sva preduzeća koja posluju u uslovima konkurencije. U nekim slučajevima moguće je da država ostane vlasnik, ali je tada neophodno da se izvrši liberalizacija delatnosti, kao što je proizvodnja električne energije ili železnički prevoz.
– Nesporno je da bi trebalo privatizovati „Telekom”, „Jat” i „Galeniku” – smatra Arsić.

– Ne postoje ekonomski, a ni drugi argumenti protiv privatizacije JP Podzemna eksploatacija uglja ili lokalnih preduzeća koja se bave distribucijom gasa, medijskim uslugama, i slično. Na drugoj strani izvesno je da prenos struje, železnička infrastruktura, Pošta, Putevi Srbije, vodovodna i kanalizaciona mreža ne bi trebalo da budu privatizovani, jer je reč o tipičnim prirodnim monopolima. Za većinu drugih javnih preduzeća, kao što su Elektroprivreda Srbije i Železnice postoje argumenti za privatizaciju i protiv nje.

U slučaju EPS-a, po Arsićevom mišljenju, moguća je i delimična privatizacija, jedne ili nekoliko elektrana, a da preostale ostanu u državnom vlasništvu. Međutim, u slučaju proizvodnje struje i železničkog prevoza, čini se da je važnije da se izvrši liberalizacija delatnosti, nego privatizacija javnih preduzeća koja u njima posluju. Pri tome je važno da postoji efektivna liberalizacija, što bi u slučaju elektroprivrede značilo da postoji više vlasnički nezavisnih proizvođača struje.

Imajući u vidu nizak kapacitet državne uprave i raširenu korupciju, Arsić je ubeđen da je bolje da se daju dozvole za osnivanje samostalnih privatnih preduzeća koja bi se bavila proizvodnjom struje, nego da se ide na zajednička ulaganja javne i privatne firme. U slučaju Aerodroma „Nikola Tesla” bolje je da ostane u državnom vlasništvu, ali da se iz preduzeća izdvoje sve sporedne delatnosti.

I saradnici Ekonomskog instituta su ponudili sve osnovne elemente zaokruženog koncepta reformi javnog sektora. Polaze od stava da su korenite reforme jedini put ka ozdravljenju srpske privrede.

– Opadanje vrednosti dinara, visoka inflacija, visoki deficiti i ostali, samo su posledica nereformisane privrede. Ne može se očekivati trajna stabilizacija i postojana razvojna putanja bez ozbiljne reforme javnog sektora – potpisuju Stojan Stamenković, Miladin Kovačević i Mahmud Bušatlija.

– Na svakom mestu u oblasti javnog sektora mogu se uočiti slabosti koje uzrokuju neopravdano trošenje, a istovremeno i nezadovoljstvo velikog broja zaposlenih.
Kada je reč o javnim, državnim i komunalnim preduzećima, ovi autori smatraju da ona moraju da se korporativizuju pretvaranjem u akcionarska društva, koja će posle konsolidacije biti listirana na Beogradskoj berzi. Profesionalizacija upravljanja i poslovna konsolidacija moraju prvo iznaći sve unutrašnje rezerve kako bi se eliminisali gubici. Sledeći korak mora biti jasno razgraničenje između infrastrukture i usluga i proizvodnje, sa druge strane, što će otvoriti put ukidanju monopola.

 „Reforma mora dovesti do potpune depolitizacije upravljanja javnim preduzećima, do sistemske eliminacije zloupotrebe političkog položaja i korupcije koja iz toga proizilazi”, izričiti su saradnici Ekonomskog instituta.

Oni ukazuju da je jedan od najvažnijih ciljeva reforme JP stvaranje izvornih prihoda fondovima obaveznog socijalnog, zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja. Socijalni fondovi bi ostvarivali prihode od dividendi po osnovu akcija javnih, državnih i komunalnih preduzeća, koje će im država preneti u vlasništvo.
Al. M.