Дневник једне труднице

Као што рече једна моја старија колегиница, све "труднице-крофнице" се праве важне, самоуверено ходајући градом, сигурне да могу да дотакну небо. Да, оне заиста мисле да се ово дивно михољско јутро рађа искључиво због њих и да их је у сну посетио лепушкасти анђео. Оне су уверене да баш због њиховог стомачића земаљска кугла непрестано искаче из своје осе. Ове слатке карикатуре замишљају да су у центру пажње целог света, укључујући ту и политичаре, колеге, уреднике, неистомишљенике...
Међутим, то скакутање по облацима траје све до тренутка док не склизну са тог лепршавог облака и не "тресну" свом својом повећом тежином о асфалт. А то већ боли! Суочавање са стварношћу одувек је било она ружнија страна живота. Није свет баш тако ружичаст као што вам се понекад чини. И нису труднице баш тако важне као што то њима у први мах изгледа. Нити ће свет постати бољи, нити ће се референдум одржати само због њих, а неће ни злогласни терористи, у име новог живота, наједном подићи белу заставу, нити ће се Бин Ладен и Ратко Младић наћи иза решетака. 

Наше друштво није тако благонаклоно према драгим "крофницама", иако често воли њима да се хвали и да их као узима у заштиту. Иако наше будуће маме, онако нежне, осетљиве, сензибилне, желе да сву своју срећу поделе са остатком света, макар то био и први комшија или само случајни пролазник у лифту, околина не уме ту љубав увек да узврати истом мером. Као да тај исти свет жели да склони поглед од тог дивног стомака или се само прави да тај фасцинантни габарит није видео или приметио. И тако, наједном, благословено стање постаје заиста право бреме, такозвано тешкословено стање. Сви причају: "Ми смо друштво стараца, пружите шансу младима, подстичите наталитет, дајте добар пример будућим мајкама…".

Аха, а да вас видим на делу, градски и републички оци! Где сте, драги пријатељи, колеге, комшије? Шта би са оном чувеном – на муци се познају јунаци? И ко то први пружи руку да помогне?

"Лоптице-скочице" су интересантне само накратко, када неко треба да се похвали њима користећи их у рекламне сврхе као маскоту. Друштвено су прихватљиве све док могу да раде, рмбаче и мрдају куковима, а чим се пожале на иоле мале тегобе, илузија нестаје. Еуфорија постаје давна успомена.

Драге труднице, да ли вам се ово чини као "дежа ви". У банци никад вас нико не пропушта у реду. У оближњем ресторану, док чекате да се сочна пљеска испече на жару, не дозвољавају вам да седнете за сто и одморите само на трен ваше отекле ноге, јер ту могу да седну само они почаствовани, а то свакако нисте ви, већ они са мало дубљим џепом који добар залогај желе да залију пићем. За вас који само једете пљескавицу, макар били и бременити, сто у башти је забрањена зона. У самопослузи сви вас шиканирају и гурају, а за две шницле, за вас и бебу, морате да се и те како потрудите. Колеге на послу вам не уступају рачунар, а понеки високи тон се подразумева. А шта би са оним старинским размишљањем – не треба викати и љутити се на трудницу. Ма то је превазиђено, данас су друга времена. У ери серијала "Секс и град" свака врста емоције је "бљак" и "фуј".

Сталан посао вам стално измиче, а сада вам се тај фамозни папир чини још даљим, недостижним циљем. Из овог "благословеног" угла факултетска диплома и магистратура звуче "смешно" у односу на сталан посао, безбрижност, сигурност. Ко ће још да запосли једну трудницу са непотребним, чак сувишним "пакетом"? Досадашњи резултати, награде и остала тапшања по рамену – сада су само обичне тричарије, глупости, неважне ствари. Ко још гледа у прошлост, ко то још ситничари?!

И тако, драге труднице, када већ све то искусите и одувате ваше романтичне снове као маслачке на ветру, не преостаје вам ништа друго него да своје слатко стомаче чврсто пригрлите јер на бебу се сада једино можете ослонити. Помирите се са тим – она је сада ваш највећи адут, ваша најважнија диплома, ваш најтежи и најлепши задатак, ваш стални посао, највећа драгоценост. А за остале, заиста мале ствари, већ ћете се снаћи. На друштво не рачунајте, маните се тих патриотских емоција! За друге ћете увек бити само симпатична "крофница" и мета за многе погледе. А за себе и своју бебу – увек прва и једина станица. Зар то није прави докторат?!