Мики за председника

Недељама већ имам чврсту намеру да напишем текст о "Великом брату", али ме у том науму увек омету "велике" политичке и државне теме. Уосталом, неколико паметних друштвених и медијских хроничара рекло је у међувремену доста тога релевантног поводом овог феномена – а и зар има смисла бавити се културно-политичким трешом у часу док Србија коначно "заокружује своју државност", почиње дефинитивни расплет косовског чвора и генерално се одлучује о путу којим ће ово друштво ићи наредних неколико година? Све више ме, међутим, обузима утисак да је дилема погрешно постављена и да су ове теме много повезаније него што се на први поглед чини. То јест да разумевање механизама на којима почива пројект "Великог брата" представља кључ за дешифровање много озбиљнијих и наизглед сасвим различитих проблема савременог света – па и транзиционе Србије.

"Велики брат" је, разуме се, само најбоља – односно најгора – а у сваком случају репрезентативна илустрација једног више-мање планетарног феномена. Ради се о свеопштем срозавању нивоа медијске комуникације и културе, о безочној комерцијализацији и манипулацији најнижим страстима, као и легитимизацији духа баналности, простоте и воајеризма. Дакле, естрадизација и вулгаризација јавног и политичког дискурса, и сав неукус наших Клопки/Замки и иних политичких "ток шоуа", дуела и таблоида, нису никаква наша специфичност, нити пука последица "балканског примитивизма" и заосталости за "светом", већ, делом, само локални одраз, а делом, богме, и нека врста "авангарде" светских медијских и политичких трендова.

У том смислу, ауторима и продуцентима "Великог брата" можда чак треба одати и признање зато што су ове тенденције глобалног духа времена "транспарентно" показале и на неки начин довеле до свог апсурдног врхунца. А у сваком случају можемо само захвалити Богу и срећном случају што се овај серијал у Србији приказује на Б-92, а не, рецимо, на Пинку или РТС-у. Јер ко би, у противном, преживео моралистичке тираде и хорско згражање дежурних културних деконтаминатора над овим тријумфом испразне вулгарности који би – отприлике, раме уз раме са мрским турбофолком – био навођен као крунски културолошки доказ "погубних последица Милошевићеве владавине". 

Нипошто, међутим, не стоји теза да су творци оваквих и сличних програма такорећи недужни, с обзиром на то да они, тобоже, "само пружају оно што публика воли", а едукацијом омладине нека се баве други – медијски јавни сервис, школа, родитељи – који су за те ствари надлежни и плаћени. Ако понекад и постоји дилема у смислу да ли је старија кокош или јаје, односно, шта је чему узрок а шта последица, у случају "Великог брата" ствари су скоро кристално јасне. Сем нешто природног воајерског интереса за туђу интиму, готово ништа ову комбинацију меке еротике и благог садизма није препоручивало за телевизијски хит – барем не у земљи где се порнографија рутински врти по ТВ каналима, а различите домаће и стране инкарнације "Великог брата" деценијама представљају друштвену и политичку свакодневицу.

Скупа продукција, агресивна реклама и велики новац – то је оно што је од овог досадњикавог програма, глупљег од сваке латинске сапунице и кудикамо штетнијег од сваке Гранд-параде, направило ипак релативно гледану емисију. Брутална маркетиншка кампања, до сада невиђена на овим просторима, кључ је успеха "Великог брата" и представља заиста крунски доказ да нема те ствари, од тупаве емисије до председничког кандидата и уложака са крилцима, која се не може увалити тржишту само уколико сте довољно одлучни и  вешти, и уколико располажете довољно великим буџетом којим се може купити и купује све – од новина, до новинара и ентузијазма "спонтано окупљених" статиста, следбеника и навијача. И, као што рекосмо, не ради се ту о неком локалном ("балканском") феномену, већ је можда само, услед сировијег паковања, распрострањеног сиромаштва и мањка институционалног посредовања, владавина принципа: "Све за новац – новац низашта" овде очигледнија и бруталнија.

Није, дакле, неки аутентични интерес јавности извесном Микију – том срећном глобалистичком потомку несрећног Николе Шећеровског – обезбедио толике насловне стране у необично складно упареним жутим, плавим, црвеним и црним таблоидима, и гостовања у најпрестижнијим политичким програмима наше "најурбаније" телевизије, већ се, напротив, одређено, какво-такво, интересовање за јунаке и збивања у кући "Великог брата" појавило тек као резултат ове бесомучне кампање. Мики, обичан, спонтани мали човек без длаке на језику, као и све друго што се појављује у медијском пољу, само је пројект, творевина и инвестиција оног великог, вештачког и суровог корпоративног механизма којем се, наводно, супротставља. И то је опора поента овог текста, непријатна за следбенике класичног либерално-демократског учења о јавности као независном и контролном друштвеном механизму, а тако блиска Жану Бодријару и другим теоретичарима медијско-политичког симулакрума, симулације и манипулације. И, нажалост, толико блиска истини и реалности савременог света колико и драга маговима (пост)модерног економског и политичког маркетинга.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"