Miki za predsednika

Nedeljama već imam čvrstu nameru da napišem tekst o "Velikom bratu", ali me u tom naumu uvek ometu "velike" političke i državne teme. Uostalom, nekoliko pametnih društvenih i medijskih hroničara reklo je u međuvremenu dosta toga relevantnog povodom ovog fenomena – a i zar ima smisla baviti se kulturno-političkim trešom u času dok Srbija konačno "zaokružuje svoju državnost", počinje definitivni rasplet kosovskog čvora i generalno se odlučuje o putu kojim će ovo društvo ići narednih nekoliko godina? Sve više me, međutim, obuzima utisak da je dilema pogrešno postavljena i da su ove teme mnogo povezanije nego što se na prvi pogled čini. To jest da razumevanje mehanizama na kojima počiva projekt "Velikog brata" predstavlja ključ za dešifrovanje mnogo ozbiljnijih i naizgled sasvim različitih problema savremenog sveta – pa i tranzicione Srbije.

"Veliki brat" je, razume se, samo najbolja – odnosno najgora – a u svakom slučaju reprezentativna ilustracija jednog više-manje planetarnog fenomena. Radi se o sveopštem srozavanju nivoa medijske komunikacije i kulture, o bezočnoj komercijalizaciji i manipulaciji najnižim strastima, kao i legitimizaciji duha banalnosti, prostote i voajerizma. Dakle, estradizacija i vulgarizacija javnog i političkog diskursa, i sav neukus naših Klopki/Zamki i inih političkih "tok šoua", duela i tabloida, nisu nikakva naša specifičnost, niti puka posledica "balkanskog primitivizma" i zaostalosti za "svetom", već, delom, samo lokalni odraz, a delom, bogme, i neka vrsta "avangarde" svetskih medijskih i političkih trendova.

U tom smislu, autorima i producentima "Velikog brata" možda čak treba odati i priznanje zato što su ove tendencije globalnog duha vremena "transparentno" pokazale i na neki način dovele do svog apsurdnog vrhunca. A u svakom slučaju možemo samo zahvaliti Bogu i srećnom slučaju što se ovaj serijal u Srbiji prikazuje na B-92, a ne, recimo, na Pinku ili RTS-u. Jer ko bi, u protivnom, preživeo moralističke tirade i horsko zgražanje dežurnih kulturnih dekontaminatora nad ovim trijumfom isprazne vulgarnosti koji bi – otprilike, rame uz rame sa mrskim turbofolkom – bio navođen kao krunski kulturološki dokaz "pogubnih posledica Miloševićeve vladavine". 

Nipošto, međutim, ne stoji teza da su tvorci ovakvih i sličnih programa takoreći nedužni, s obzirom na to da oni, tobože, "samo pružaju ono što publika voli", a edukacijom omladine neka se bave drugi – medijski javni servis, škola, roditelji – koji su za te stvari nadležni i plaćeni. Ako ponekad i postoji dilema u smislu da li je starija kokoš ili jaje, odnosno, šta je čemu uzrok a šta posledica, u slučaju "Velikog brata" stvari su skoro kristalno jasne. Sem nešto prirodnog voajerskog interesa za tuđu intimu, gotovo ništa ovu kombinaciju meke erotike i blagog sadizma nije preporučivalo za televizijski hit – barem ne u zemlji gde se pornografija rutinski vrti po TV kanalima, a različite domaće i strane inkarnacije "Velikog brata" decenijama predstavljaju društvenu i političku svakodnevicu.

Skupa produkcija, agresivna reklama i veliki novac – to je ono što je od ovog dosadnjikavog programa, glupljeg od svake latinske sapunice i kudikamo štetnijeg od svake Grand-parade, napravilo ipak relativno gledanu emisiju. Brutalna marketinška kampanja, do sada neviđena na ovim prostorima, ključ je uspeha "Velikog brata" i predstavlja zaista krunski dokaz da nema te stvari, od tupave emisije do predsedničkog kandidata i uložaka sa krilcima, koja se ne može uvaliti tržištu samo ukoliko ste dovoljno odlučni i  vešti, i ukoliko raspolažete dovoljno velikim budžetom kojim se može kupiti i kupuje sve – od novina, do novinara i entuzijazma "spontano okupljenih" statista, sledbenika i navijača. I, kao što rekosmo, ne radi se tu o nekom lokalnom ("balkanskom") fenomenu, već je možda samo, usled sirovijeg pakovanja, rasprostranjenog siromaštva i manjka institucionalnog posredovanja, vladavina principa: "Sve za novac – novac nizašta" ovde očiglednija i brutalnija.

Nije, dakle, neki autentični interes javnosti izvesnom Mikiju – tom srećnom globalističkom potomku nesrećnog Nikole Šećerovskog – obezbedio tolike naslovne strane u neobično skladno uparenim žutim, plavim, crvenim i crnim tabloidima, i gostovanja u najprestižnijim političkim programima naše "najurbanije" televizije, već se, naprotiv, određeno, kakvo-takvo, interesovanje za junake i zbivanja u kući "Velikog brata" pojavilo tek kao rezultat ove besomučne kampanje. Miki, običan, spontani mali čovek bez dlake na jeziku, kao i sve drugo što se pojavljuje u medijskom polju, samo je projekt, tvorevina i investicija onog velikog, veštačkog i surovog korporativnog mehanizma kojem se, navodno, suprotstavlja. I to je opora poenta ovog teksta, neprijatna za sledbenike klasičnog liberalno-demokratskog učenja o javnosti kao nezavisnom i kontrolnom društvenom mehanizmu, a tako bliska Žanu Bodrijaru i drugim teoretičarima medijsko-političkog simulakruma, simulacije i manipulacije. I, nažalost, toliko bliska istini i realnosti savremenog sveta koliko i draga magovima (post)modernog ekonomskog i političkog marketinga.

Glavni urednik časopisa "Nova srpska politička misao"