Подршка лошем укусу

Текст „Јавна личност” Небојше Ромчевића јесте комедија која се бави медијима и њиховим утицајем, околностима у којима се насилно праве поп звезде, ужасним расцепом између имиџа и стварности, односом према савременој уметности и судбини неафирмисаних уметника, нашим актуелним политичким контекстом. Комад, дакле, отвара дугачак низ тема које нас се овде и данас и те како тичу, у форми која је крајње приступачна, па тако представља плодан сценски материјал. Нажалост, редитељ Дарко Бајић није искористио могућности Ромчевићевог текста.

Иако је текст написан као комедија, редитељска интерпретација нас је у то слабо убедила – представа је врло ретко смешна. Није пронађен смислен начин његовог сценског тумачења, редитељ није изабрао јасан, ни доследан пут – у представи има реалистичких, али и гротескних елемената који међусобно нису природно повезани, већ су слепљени случајно, такав се утисак стиче, без плана и неке логике. Резултат свега тога је представа неусаглашених намера и неуверљивих ликова.

Игра већине глумаца допринела је неуспеху представе. Милан Лане Гутовић, у улози признатог писца Љубе који постаје жртва медија, није убедљиво створио лик, нарочито у другом делу представе, када Љуба постаје свестан чињенице да је изигран – Гутовићев  приказ разочарања и сломљености нема никакве аутентичности, површан је и млак. Ни игра Јелене Гавриловић, у улози Љубине супруге, атрактивне Уне, фрустриране и депресивне у браку, није уверљива: глумица је ствара усиљено и натегнуто, са закржљалим спољним средствима. Бојан Кривокапић у улози Миће, неоствареног ликовног уметника, такође је играо безбојно и грубо, са грчем и великом муком. Квалитетније су остварена преостала два лика. У сценској интерпретацији је лик Новинарке – женски лик у тексту, постао мушкарац-трансвестит, што је добра идеја у смислу надградње комичних ефеката. Дејан Луткић је Новинарку играо вешто, фино театрализовано, јасно наглашавајући њену/његову размаженост, ароганцију и вулгарност. Марко Јанкетић, у улози бескрупулозног продуцента Марка, такође је умерено театрализовао овај лик, тачно истичући његову љигаву умишљеност, хохштаплерај и снобизам.

Уместо критичког односа који треба да успостави према медијском свету, због преовлађујуће неубедљивости сценског читања текста, представа „Јавна личност” постиже супротан ефекат. Она се озбиљно приближава, можда чак и изједначава, са дискурсом који је намеравала да критикује. Томе је помогло и сурово јевтино укључивање видео-материјала. Представа почиње и завршава се кратким филмом који чини низ слика друштвено-политичких догађаја, чија је функција, ваљда, да проблематизује утицај медија, односно манипулативне медијске репрезентације стварности. Но, начин на који је то урађено тривијалан је, због чега има контраефекат – уместо да буде у функцији грађења критичког односа према утицају телевизије, тај поступак га глорификује. Уопштено посматрано, због  очигледности, плиткости, једнодимензионалности и опште несређености, ова представа подржава баналност и лош укус. 

Ана Тасић