Podrška lošem ukusu

Tekst „Javna ličnost” Nebojše Romčevića jeste komedija koja se bavi medijima i njihovim uticajem, okolnostima u kojima se nasilno prave pop zvezde, užasnim rascepom između imidža i stvarnosti, odnosom prema savremenoj umetnosti i sudbini neafirmisanih umetnika, našim aktuelnim političkim kontekstom. Komad, dakle, otvara dugačak niz tema koje nas se ovde i danas i te kako tiču, u formi koja je krajnje pristupačna, pa tako predstavlja plodan scenski materijal. Nažalost, reditelj Darko Bajić nije iskoristio mogućnosti Romčevićevog teksta.

Iako je tekst napisan kao komedija, rediteljska interpretacija nas je u to slabo ubedila – predstava je vrlo retko smešna. Nije pronađen smislen način njegovog scenskog tumačenja, reditelj nije izabrao jasan, ni dosledan put – u predstavi ima realističkih, ali i grotesknih elemenata koji međusobno nisu prirodno povezani, već su slepljeni slučajno, takav se utisak stiče, bez plana i neke logike. Rezultat svega toga je predstava neusaglašenih namera i neuverljivih likova.

Igra većine glumaca doprinela je neuspehu predstave. Milan Lane Gutović, u ulozi priznatog pisca Ljube koji postaje žrtva medija, nije ubedljivo stvorio lik, naročito u drugom delu predstave, kada Ljuba postaje svestan činjenice da je izigran – Gutovićev  prikaz razočaranja i slomljenosti nema nikakve autentičnosti, površan je i mlak. Ni igra Jelene Gavrilović, u ulozi Ljubine supruge, atraktivne Une, frustrirane i depresivne u braku, nije uverljiva: glumica je stvara usiljeno i nategnuto, sa zakržljalim spoljnim sredstvima. Bojan Krivokapić u ulozi Miće, neostvarenog likovnog umetnika, takođe je igrao bezbojno i grubo, sa grčem i velikom mukom. Kvalitetnije su ostvarena preostala dva lika. U scenskoj interpretaciji je lik Novinarke – ženski lik u tekstu, postao muškarac-transvestit, što je dobra ideja u smislu nadgradnje komičnih efekata. Dejan Lutkić je Novinarku igrao vešto, fino teatralizovano, jasno naglašavajući njenu/njegovu razmaženost, aroganciju i vulgarnost. Marko Janketić, u ulozi beskrupuloznog producenta Marka, takođe je umereno teatralizovao ovaj lik, tačno ističući njegovu ljigavu umišljenost, hohštapleraj i snobizam.

Umesto kritičkog odnosa koji treba da uspostavi prema medijskom svetu, zbog preovlađujuće neubedljivosti scenskog čitanja teksta, predstava „Javna ličnost” postiže suprotan efekat. Ona se ozbiljno približava, možda čak i izjednačava, sa diskursom koji je nameravala da kritikuje. Tome je pomoglo i surovo jevtino uključivanje video-materijala. Predstava počinje i završava se kratkim filmom koji čini niz slika društveno-političkih događaja, čija je funkcija, valjda, da problematizuje uticaj medija, odnosno manipulativne medijske reprezentacije stvarnosti. No, način na koji je to urađeno trivijalan je, zbog čega ima kontraefekat – umesto da bude u funkciji građenja kritičkog odnosa prema uticaju televizije, taj postupak ga glorifikuje. Uopšteno posmatrano, zbog  očiglednosti, plitkosti, jednodimenzionalnosti i opšte nesređenosti, ova predstava podržava banalnost i loš ukus. 

Ana Tasić