Срби и демократија

Тридесетих година деветнаестог века једна депутација сељака дошла је код кнеза Србије са несвакидашњим захтевом. Молили су владара да помогне и „пошаље им кишу”.

Када је после трајног увођења парламентаризма, четири деценије касније, један други кнез у складу са уставним овлашћењима распустио Народну скупштину, поједини старији посланици су плакали питајући се како ће својим бирачима објаснити „срамоту” што их кнез пре времена враћа кућама.

Србија је пре стотину година била много мања и далеко сиромашнија него што је данас. Њено становништво било је слабије образовано. Ипак, српска монархија била је динамична држава која је постојано модернизована, често и противно интересима великих и силних држава које су управљале ондашњим светом. У време толико оспораваног „златног доба” демократије у Србији (1903–1914) и поред свих тешкоћа и искушења постојао је, посебно у поређењу са суседним државама, за то време узоран парламентаризам.

Да ли је савремена Србија демократска држава? Словом Устава и закона она је парламентарна још од 1990. године. Иако парламентарна Србија све до краја двадесетог века није била и демократска држава: избори су фалсификовани, политички противници прогоњени, медији су били затворени... После 2000. године догодио се важан напредак. Међутим, да ли држава у којој је: влади скоро па немогуће да падне у парламенту, где независни посланици постоје само када владајућа већина то одлучи, где заиста нема посланичке интерпелације, у којој министри нису обавезни да одговоре на сва посланичка питања, где власт углавном не дозвољава расправу о уредно поднесеним грађанским иницијативама (посебно ако их узгред не подржава и нека страна установа), коначно у којој један министар верује да скупштина само потврђује владине предлоге, а државни секретар препоручује судовима обуставу пресуђивања у одређеним споровима – може бити сматрана демократском? У земљи којом царују монополи, који омогућавају богатства без одговорности и обавеза. Олигархичних богаташа који управљају каријерама страначких вођа старијих од страначких установа и њихових странака које управљају народним посланицима. Уз елиту чија се већина може купити за незарађен стан, а позната мањина за незаслужену почаст. Коначно, поред народа чијих 75 одсто припадника верује да држава треба да им обезбеди добро плаћени посао, јефтино летовање, бесплатно школовање, добру пензију и успешно лечење, а да за узврат не очекује ситницу каква је порез.

Има ли у таквој држави уопште наде за демократију?

Верујем да сваки велики препород почива на појединцима. Самовласни српски кнежеви и краљеви и њима слични министри су и поред свих својих мана дубоко веровали у идеале свог времена: слободу, уједињење, просвету, народну будућност, напредак... Они су понекад и неписмени слали даровиту децу тих својих сељака на највише школе у градове које сами често нису у животу посетили. Они су сажаљевали тај непросвећени свет коме су припадали и коме су из тих, али и многих других, разлога желели добро. Ако можемо некако и да објаснимо све старе и нове мане и недостатке нашег народа, како разумети недостојност важног дела наше политичке, научне и културне елите? У Србији постоји наводно проевропска партија која грди српски национализам, а подржава национализме суседних народа. За регионализацију се залаже странка која је током десет година додатно централизовала нашу државу. Наравно да је онда елити крив народ, а последице значајније од узрока. Зато о регионализацији говоримо пре свега као о стварању државног капацитета за још 600-700 посланика-одборника и важној могућности да региони (који иначе „не угрожавају државност Србије”) учествују и у решавању питања службеног језика! То уосталом користи и делу по сопственом уверењу недовољно плаћене бирократске и уметничке елите. Одатле уверење да се јавни сервис може децентрализовати само уз помоћ Суботице и Новог Пазара. Задивљујуће су тврдње да је онај ко је за „децентрализацију” сместа и за „демократизацију”, и обрнуто. Зато од државе и те како помогнути уметници спремно пишу да су сиротињска ромска насеља, у ствари, „логори”, а свој живот у Србији пореде са силовањем!

Важан део наведеног плаћа управо „заостала и зла” Србија. Србија коју би уместо да је просвете најрадије продали некаквој колективној забави типа „Фарме” или „Двора”. Многи велики реформатори, уметници и просветитељи су у прошлости стали насупрот већине и положили живот за своја уверења. Све њих повезивала је непоколебљива оданост правди, истини и народу. Какви су то реформатори и демократе који се могу препознати по мржњи, презиру и, у бољем случају, по похлепи ?

Напредни клуб