После великог договора

Минимални консензус записан у уставу, подржан од одговарајуће (страначке) парламентарне већине и одговарајуће већине грађана јесте онај нужни услов без којег нема ни стабилности, па ни опстанка парламентарне демократије, државе, политичке заједнице. Политичке странке и политички актери у Србији нагваждају око тог минималног консензуса већ неколико година. Сада је договор постигнут и на прагу смо његове референдумске верификације.

Три политичке странке господаре политичким животом Србије. За њих је сада изборно опредељено негде између две трећине и три четвртине укупног броја грађана који излазе на изборе. Збирно гледано, њихова актуелна изборна моћ је већа него на последњим парламентарним изборима. Њихов доминантни положај у политичком животу Србије и назначени обим изборне моћи може се очекивати и у наредним деценијама. Њихова садашња политичка моћ је толика да без воље било које од те три странке устав не би могао да се усвоји. Такву моћ нема ниједна странка изван ове тријаде. Те политичке снаге су Српска радикална странка, Демократска странка и Демократска странка Србије.

Управо су ове три странке носиоци уставног договора и то је добро, како због садашњости, тако и због будућности, с обзиром на релативну стабилност њихових политичких потенцијала. То што би друге политичке странке, политичке групе и поједини грађани желели друкчији састав савезничке тријаде сасвим је легитимно, али је састав овакав какав је. Изборна и политичка моћ ових странака није настала никаквом узурпацијом, а манипулација је легална политичка техника освајања "бирачке воље". Политичка и изборна моћ ових странака је релативно подједнака, без обзира на тренутни број присталица или број гласача на скорашњим парламентарним изборима. Релативна равнотежа снага потиче из чињенице да и странка најмање изборне моћи у овој тријади има једнак коалициони потенцијал за формирање будуће владе, као и она која ће имати највећи број бирача. Дакле, нема владе без барем две странке у овој тријади. С друге стране, из садашњег уставног савезништва не произлази могућност коалиције ових странака ради формирања будуће владе. То онемогућава идеолошка и уопште политичка супротстављеност барем две од ове три странке. Све у свему, нема будуће владе без Демократске странке Србије. Нема ни велике коалиције између радикала и Демократске странке. За нас је и коалиција Демократске странке и Демократске странке Србије – велика!

Добро је што су водеће странке садашње Србије показале да је компромис могућ. Од ових странака и њихових међуодноса и убудуће ће много тога зависити, па је добро да постигнути договор не буде преседан. И добро је да се компромису приступа кад год пат констелација политичке моћи води у блокаду одлучивања.

Какво је значење овог великог договора? Које су имликације постигнутог компромиса по будући политички живот Србије? Ево неколико натукница о томе.

Постигнут је уставни компромис под тежином косовског питања и изненада уоченом приликом да се нађе излаз из дугогодишњег натезања око новог устава доношењем једног лакше променљивог правног акта.

Између коалиционог референдумског мира и "рата" у изборном такмичењу протећи ће веома мало времена. То не значи да из референдумског договора следи изборни договор, односно коалиције ове страначке тријаде (што се каже, хвала богу), иако неки политички актери и "аналитичари" извлаче и такав закључак.

Међустраначки рат је изнебуха прекинут (значи, може!). Странке из тријаде најјачих барем за тренутак су потиснуле пизму и савладале међусобни зазор, а то сада изазива гађење код принципијелних, правоверних и само у једно политичко божанство верујућих.

Ово је дефинитивна легитимизација Српске радикалне странке. И било је крајње време. Не може се дуго истрајати у тврдњи о нелегитимности странке с највећим бројем изборних присталица. Показало се да и радикалима није потребно богзна колико труда па да се легитимишу као странка која прихвата процедуралне норме парламентарне демократије.

Косово и релативно лако променљив устав били су добри аргументи за пристајање на компромис. Могу многи да буду гадљиви на карактер тих разлога, али "поклону" не треба увек у зубе гледати! Уосталом, можемо замислити још гадљивије разлоге, нпр. такозвани спољни притисак!

Предлог устава је неприхватљив за оне који су незадовољни одређеним решењима, али и за оне који су противници сваког компромиса, за власнике једине истине, за загрижене екстремисте, за острашћене једномишљенике.

Зна се како се страначке присталици и конформисти односе према референдуму, они мисле туђом главом, својом вољом или што не знају друкчије. У својеврсној замци су, пак, мислећи грађани. У замку су сатерани, с једне стране, нужношћу промене устава, а с друге, појединим лошим уставним решењима и непримереном процедуром доношења. То је замка у којој нема добрих решења. Једни, прагматичари, изаћи ће на референдум и гласати за устав; други, они острашћени власници јединих истина, бојкотоваће референдум; трећи, политички коректни грађани, изаћи ће на референдум и гласати против устава!

Да ли садашњи уставни договор подразумева опстанак парламентарне демократије? За мене то је први од неколико најважнијих услова за суд о прихватљивости устава. Формулација става о карактеру законодавне власти – ,,власништво" над мандатима – коју је једногласно прихватила тријада моћних странака, било прећутно било путем компромиса (још не знамо како је дошло до слоге), не гарантује парламентарну демократију. "Постигнута" формулација, чак и уз "креативна" тумачења, једино гарантује партијску државу. На референдуму за или против партијске државе, ја сам против!

Социлог у Институту друштвених наука