Posle velikog dogovora

Minimalni konsenzus zapisan u ustavu, podržan od odgovarajuće (stranačke) parlamentarne većine i odgovarajuće većine građana jeste onaj nužni uslov bez kojeg nema ni stabilnosti, pa ni opstanka parlamentarne demokratije, države, političke zajednice. Političke stranke i politički akteri u Srbiji nagvaždaju oko tog minimalnog konsenzusa već nekoliko godina. Sada je dogovor postignut i na pragu smo njegove referendumske verifikacije.

Tri političke stranke gospodare političkim životom Srbije. Za njih je sada izborno opredeljeno negde između dve trećine i tri četvrtine ukupnog broja građana koji izlaze na izbore. Zbirno gledano, njihova aktuelna izborna moć je veća nego na poslednjim parlamentarnim izborima. Njihov dominantni položaj u političkom životu Srbije i naznačeni obim izborne moći može se očekivati i u narednim decenijama. Njihova sadašnja politička moć je tolika da bez volje bilo koje od te tri stranke ustav ne bi mogao da se usvoji. Takvu moć nema nijedna stranka izvan ove trijade. Te političke snage su Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije.

Upravo su ove tri stranke nosioci ustavnog dogovora i to je dobro, kako zbog sadašnjosti, tako i zbog budućnosti, s obzirom na relativnu stabilnost njihovih političkih potencijala. To što bi druge političke stranke, političke grupe i pojedini građani želeli drukčiji sastav savezničke trijade sasvim je legitimno, ali je sastav ovakav kakav je. Izborna i politička moć ovih stranaka nije nastala nikakvom uzurpacijom, a manipulacija je legalna politička tehnika osvajanja "biračke volje". Politička i izborna moć ovih stranaka je relativno podjednaka, bez obzira na trenutni broj pristalica ili broj glasača na skorašnjim parlamentarnim izborima. Relativna ravnoteža snaga potiče iz činjenice da i stranka najmanje izborne moći u ovoj trijadi ima jednak koalicioni potencijal za formiranje buduće vlade, kao i ona koja će imati najveći broj birača. Dakle, nema vlade bez barem dve stranke u ovoj trijadi. S druge strane, iz sadašnjeg ustavnog savezništva ne proizlazi mogućnost koalicije ovih stranaka radi formiranja buduće vlade. To onemogućava ideološka i uopšte politička suprotstavljenost barem dve od ove tri stranke. Sve u svemu, nema buduće vlade bez Demokratske stranke Srbije. Nema ni velike koalicije između radikala i Demokratske stranke. Za nas je i koalicija Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije – velika!

Dobro je što su vodeće stranke sadašnje Srbije pokazale da je kompromis moguć. Od ovih stranaka i njihovih međuodnosa i ubuduće će mnogo toga zavisiti, pa je dobro da postignuti dogovor ne bude presedan. I dobro je da se kompromisu pristupa kad god pat konstelacija političke moći vodi u blokadu odlučivanja.

Kakvo je značenje ovog velikog dogovora? Koje su imlikacije postignutog kompromisa po budući politički život Srbije? Evo nekoliko natuknica o tome.

Postignut je ustavni kompromis pod težinom kosovskog pitanja i iznenada uočenom prilikom da se nađe izlaz iz dugogodišnjeg natezanja oko novog ustava donošenjem jednog lakše promenljivog pravnog akta.

Između koalicionog referendumskog mira i "rata" u izbornom takmičenju proteći će veoma malo vremena. To ne znači da iz referendumskog dogovora sledi izborni dogovor, odnosno koalicije ove stranačke trijade (što se kaže, hvala bogu), iako neki politički akteri i "analitičari" izvlače i takav zaključak.

Međustranački rat je iznebuha prekinut (znači, može!). Stranke iz trijade najjačih barem za trenutak su potisnule pizmu i savladale međusobni zazor, a to sada izaziva gađenje kod principijelnih, pravovernih i samo u jedno političko božanstvo verujućih.

Ovo je definitivna legitimizacija Srpske radikalne stranke. I bilo je krajnje vreme. Ne može se dugo istrajati u tvrdnji o nelegitimnosti stranke s najvećim brojem izbornih pristalica. Pokazalo se da i radikalima nije potrebno bogzna koliko truda pa da se legitimišu kao stranka koja prihvata proceduralne norme parlamentarne demokratije.

Kosovo i relativno lako promenljiv ustav bili su dobri argumenti za pristajanje na kompromis. Mogu mnogi da budu gadljivi na karakter tih razloga, ali "poklonu" ne treba uvek u zube gledati! Uostalom, možemo zamisliti još gadljivije razloge, npr. takozvani spoljni pritisak!

Predlog ustava je neprihvatljiv za one koji su nezadovoljni određenim rešenjima, ali i za one koji su protivnici svakog kompromisa, za vlasnike jedine istine, za zagrižene ekstremiste, za ostrašćene jednomišljenike.

Zna se kako se stranačke pristalici i konformisti odnose prema referendumu, oni misle tuđom glavom, svojom voljom ili što ne znaju drukčije. U svojevrsnoj zamci su, pak, misleći građani. U zamku su saterani, s jedne strane, nužnošću promene ustava, a s druge, pojedinim lošim ustavnim rešenjima i neprimerenom procedurom donošenja. To je zamka u kojoj nema dobrih rešenja. Jedni, pragmatičari, izaći će na referendum i glasati za ustav; drugi, oni ostrašćeni vlasnici jedinih istina, bojkotovaće referendum; treći, politički korektni građani, izaći će na referendum i glasati protiv ustava!

Da li sadašnji ustavni dogovor podrazumeva opstanak parlamentarne demokratije? Za mene to je prvi od nekoliko najvažnijih uslova za sud o prihvatljivosti ustava. Formulacija stava o karakteru zakonodavne vlasti – ,,vlasništvo" nad mandatima – koju je jednoglasno prihvatila trijada moćnih stranaka, bilo prećutno bilo putem kompromisa (još ne znamo kako je došlo do sloge), ne garantuje parlamentarnu demokratiju. "Postignuta" formulacija, čak i uz "kreativna" tumačenja, jedino garantuje partijsku državu. Na referendumu za ili protiv partijske države, ja sam protiv!

Socilog u Institutu društvenih nauka