Тед не губи наду

Од сталног диписника

Минеаполис – У насељу скромних дрвених кућа, на углу 4. авеније и 3. улице вароши Саут Сент Пол, истиче се здање од тамне, препечене цигле. Снег, који овде падне у децембру, а истопи се тек у априлу – донекле заклања праве димензије куће на чијем прочељу је од времена по средини напукла мермерна плоча са уклесаним натписом „SERBIAN HOME” („Српски дом”). Главни улаз се не користи, једно од стакала на двокрилним вратима је замењено шперплочом, а на вратима је упозорење да је неовлашћен улазак кршење закона.

На десној страни зграде је још једна, знатно мања, плоча на којој је уклесана бројка „1924”, а одмах поред ње бронзани званични знак на којем је рељефно обавештење Департмента за унутрашње послове америчке владе да је „Српски дом уведен у регистар историјских здања”.

Повод за одлазак у државу Минесоту, слетање на аеродром који опслужује њена два највећа града, „близанце” Минеаполис и Сент Пол, први на десној, а други на левој обали Мисисипија, реке која је овде, на почетку 3.730 километара дугог пута на југ, до Мексичког залива, још само скроман водени ток – управо је ово несумњиво историјско здање и 37 година дуга борба једног човека да га сачува.

Од Теда (у комуникацији са „нашима” Тодора) Тркље пре доласка сам добио неколико мејлова, која је на српски превео његов млађи пријатељ и сарадник Владимир Вукомановић. Још прошле године Тодор ми је скренуо пажњу на једну занимљиву слику која се налази у Српском дому, а пре око месец дана његова ћерка Дон (Зора) је у редакцију „Политике” послала текст са прве стране локалног листа који детаљно описује напоре њеног оца да се избори да Српски дом постане живи музеј досељавања Срба у Америку и њиховог живота у новом свету.

Упознајем се, коначно, са домаћином. Тодор Тркља има оштре, рекло би се типично херцеговачке црте лица. Са 74 године кретање му отежава оперисани кук, али му је тело витално, а дух поготово.

Као Американац из друге генерације досељених Срба, није савладао српски језик. Његов отац Васо и његова генерација, они који су овде из Херцеговине стигли трбухом за крухом и радили углавном у овдашњим највећим америчким кланицама, одржавали су везу са домовином, али њихова деца су желела да што пре постану прави Американци. Тед, односно Тодор, правог Србина у себи је открио тек касније.

Српски дом је историјским здањем проглашен 1992, али Тодор Тркља сада сву енергију коју има – и сав свој новац – улаже да спречи да та кућа постане историја. Она одавно није више место окупљања локалних америчких Срба, који су у Сент Полу иначе подељени, пола њих иде искључиво у једну од две српске православне цркве, а пола само у другу. Али јесте веома импресиван музеј српског постојања у овом делу Америке.

Проблем је настао када се накупило много неплаћеног пореза на зграду, па је она прешла у руке државе. Држава је, пак, новостечену имовину продала једном предузимачу, који је намеравао да је споља остави истом, али да унутра изгради станове које би продао. Пошто је увидео да би за те станове било мало заинтересованих, одустао је од те замисли.

Тодор Тркља је у међувремену пронашао једног пријатеља, Американца, пензионисаног кардиолога, који је позајмио новац да се Дом откупи. Потом је уложио сву своју уштеђевину да се поправи кров, окрече две велике сале и једна претвори у музејски простор, на галерији преуреди мала црква и потпуно реновира котларница.

План му је да део Дома буде професионални музеј, а део остане место окупљања Американаца српског порекла. Градске власти међутим одбијају да издају дозволу за клупски део, јер Дом нема сопствени паркинг. Паркинг је и услов да у Дому може да се точи пиће, како би окупљање у њему било и прилика за опуштање у друштву „са својима”.

Проблем паркинга је у међувремену постао решив, пошто је поменути кардиолог, који жели да остане анониман, позајмио још пара да се откупи и суседна зграда са великим плацем. Али, дуг је тиме само повећан – нарастао је до око 240.000 долара не башпревелика свота за америчке стандарде, а рок за договорен повраћај се приближава.

У Дому су најупечатљивији призори минулих времена.

У приземљу, у великој сали у коју су после напорног дана, Срби који су тек постајали Американци свраћали на ракију, пиво и на сарму спреману на још добро очуваном шпорету на гас са чак 10 рингли, налази се мала позорница, столови који чекају госте, мноштво слика и старих фотографија на зидовима...

Али, оно главно је на спрату. Нешто између музеја и антикварнице: на хиљаде предмета које су овдашње српске куће поклањале кад су их мењале за модерније, мноштво фотографија, медаља, књига, стакларије, два клавира, гусле, заставе, грбови, старе медаље и иконе...

На полицама су књиге Тита и Ђиласа, једне поред других. На посебним местима је једна невелика копија на платну у уљу чувених „Сеоба” Паје Јовановића, направљена у 19. веку. У суседству су фотографије династије Карађорђевић и наравно, Драже Михаиловића. Поред слике у уљу Светог Саве, из 18. века, је и портрет Његоша, којег је недавно урадила уметница са Тајвана Су Ли. Недалеко одатле је једна од првих колор репродукција „Херцеговачког робља” Јарослава Чермака из 1886. године. И још небројени експонати који су у кутијама, иза завесе на великој бини.

Ту је и велика, панорамска фотографија са отварања Дома, испред кога позира неколико стотина Срба, практично цела прва генерација имиграната чија су имена наведена, заједно са износима које су приложили за његову изградњу. У фоно-архиви су траке са гласовима око 50 српских песника који су овде свраћали...

– Овде је највише предмета који сведоче о доласку Срба у Америку у 20. веку” – помало сетно констатује Тодор Тркља, који је три године био амерички војник, водио бизнис просторног уређења, трговао антиквитетима и сликама...

– Имамо много тога што морамо да сачувамо, али за то је потребан новац – каже домаћин.

Добијање статуса непрофитног музеја, за шта се Тодор изборио прошле године, ситуацију олакшава, јер нема више пореза, али је не решава.

– Има много богатих Срба у свету и Америци, надамо се да ће нам неки од њих помоћи да спречимо да српска култура овде потпуно умре. Било би веома жалосно ако би све ово нестало – али ми можемо да учинимо само онолико колико можемо – слеже раменима Тркља.