Два портрета притвореника 707

Од нашег специјалног извештача

Гвантанамо беј, Куба – Нор Мохамед је признао кривицу и нагодио се са америчком државом. Део нагодбе је и казна која може да му буде додељена, али, упркос томе, у судници Војне комисије овде у бази Гвантанамо беј, у току је вишедневни процесни ритуал којим његов случај треба да се и формално затвори.

Другог дана суђења Суданцу за кога једни тврде да има 45 година, други 50, а трећи 55, испитивана је подобност девет поротника, активних официра, да би се утврдило да ли, упркос томе што су неки од њих били на ратишту у Авганистану, можда имају предрасуда према оптуженом, што би их спречило да буду непристрасни код одлучивања.

Њихов посао би иначе могао да буде празна формалност: ако се одлуче на већу казну од оне која је усаглашена нагодбом, то неће имати практичну важност. Ако му одреде мању, то иде на руку Нор Мохамеду, који, међутим, по свој прилици неће ни кад му та казна истекне напустити Гвантанамо. Део нагодбе, чији ће се детаљи открити тек кад се изрекне казна, наводно је његова обавеза да сведочи против других притвореника.

Поротници ће ипак пресудити у једном: ко је у ствари прави Нор Мухамед? Да ли неко ко заслужује ригорозну казну, као што је у својој уводној речи тврдио главни тужилац Артур Гастон, или треба да одмах буде пуштен, као што је затражио његов адвокат (цивил) Хауард Кобот.

По тужиоцу, Нор је, као инструктор за руковање оружјем и „менаџер логистике” у логору за обуку Ал Каиде у авганистанском пограничном граду Калдан (истом оном у којем је ЦИА својевремено, током совјетске окупације, обучавала муџахедине), био веома важан човек у мрежи Ал Каиде.

„Терористи се не рађају, они се стварају”, рекао је тужилац Гастон, „а оптужени их је произвео на стотине.”

Навео је и неке од његових ученика: Ахмеда Ресама – који је у децембру 1999. ухваћен на граници са Канадом, са пртљажником пуним експлозива са којим је намеравао да на смени миленијума дигне у ваздух аеродром у Лос Анђелесу, затим Закарија Масауија – који је признао да је био део групе која је припремала и извела напад на Њујорк и Пентагон 11. септембра 2001, као и Мохамеда Рашида – несуђеног бомбаша самоубицу у нападу на америчку амбасаду у Кенији 1998. Сви они су правоснажно осуђени пред грађанским судовима САД на доживотне казне затвора.

За Норовог адвоката, цивила из Феникса, држава Аризона, који се овог посла, уз Нору додељене војне браниоце, прихватио про боно (без надокнаде), у питању је човек који не треба да буде кажњен за оно што није урадио. „Ал Каида је починила многе страхоте, али то није предмет овог суђења... Нор Мухамед није Осама бин Ладен.”

Нор је, каже, само несрећник који је родни Судан напустио са 17 година, „трбухом за крухом”, као муслиман је желео да посети другу муслиманску земљу, Авганистан. Тамо је прошао кроз „ограничену” обуку за руковање оружјем да би завршио у логору за обуку у којем је сам постао инструктор – много пре него што је Америка објавила „рат терору”.

Никад није био припадник Ал Каиде нити талибан. Забрљао је прилично, али све је то признао. За то је, током минулих више од осам година у Гвантанаму, већ дебело платио (овде је провео више него у Авганистану и Пакистану заједно), а плаћаће и докле год буде живео. У логору Калдан је био потрчко који је куповао намирнице и никад није био ништа друго него неко ко слуша, а не издаје наређења.

Ухапшен је зато што се затекао на погрешном месту у погрешно време – у кући Ал Каиде у Пакистану, где је отишао не би ли прибавио документе да се врати у Судан, где га је чекала породица са четворо деце.

Одмах је допремљен овде и добио друго име – број 707.

„Да ли му се овде суди за оно што је учинио он, или други? Не треба да га правимо већим него што јесте”, изговорио је на крају адвокат Кавот.

Правници, посматрачи процеса у Гвантанаму, сматрају да је главни правни проблем у Норовом случају то што је оптужен за ратне злочине који су се десили пре рата Америке са Ал Каидом, па се поставља питање надлежности Војне комисије, која је основана тек као одговор на 11. септембар 2001.

Суђење Нору је тек шесто од оснивања затвора Гвантанамо. Четири оптуженика су, као и он, прихватила нагодбу. Познаваоци детаља званичне политике у овој области сматрају да су нагодбе део стратегије Обамине владе да на овај начин створи „ефекат домина” – да једни притвореници, у замену за мале казне, сведоче једни против других, док се не пронађе формула да се затворски део Гвантанама – затвори.