Какав темељ за добру државу

У овој полемици највише је спорно што се полемичари-историчари представљају као једини историчари насупрот новинарима, „посвећени” насупрот „злонамерним”, „необавештеним”, „квази”, „политикантима” и томе слично. Постоје и други историчари који истраживањима доказују како националистичке индоктринације штетно утичу на научну интерпретацију. Треба, на пример, прочитати извештај о истраживању Београдског центра за људска права и резултате објављене у публикацији „Новости из прошлости – Знање, незнање, употреба и злоупотреба историје”.

За овај одговор, преполовљен због недостатка простора, одабрао сам следеће:  Р.Ј. Поповић изричито пише да је Карађорђе пробудио слободарски дух српског народа и да је захваљујући Карађорђу и нашим прецима којима је руководио постављен темељ државе у којој данас живимо. Пре свега, слободарски дух је постојао и пре Карађорђа, а моје мишљење је да је Карађорђе управо угушио слободарски дух српског народа у зачетку, тако што је приватизовао сву власт, и војну и цивилну, што је спречио скуп на којем је требало да буде прочитано „Слово о слободи” Боже Грујовића, и тако поставио погрешне темеље, па се његов устанички покушај, политички концепт, неславно и завршио 1813. године. Онако како је то Божа Грујовић упозорио: ...тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у робство дође, и да се са свим растргне и погине. Овде, дакле, више није реч о историјским чињеницама које су неспорне него о томе шта се подразумева под појмовима којима се барата –„слободарски дух”, „држава”, „демократија”. О дефиницијама ових појмова неки историчари морају да консултују колеге из других друштвених наука (социологе, филозофе). Дакле, слободарски дух није само јуришање на бајонете, него, како о условима за слободу рече Божа Грујовић,Гди је добра конституција, то јест гди је добро установленије закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода. Ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине; ту је умро вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук, само под другим именом. Држава почива на законима а не на вољи господара, на полицији и војсци, „ајдуклуку и пустаилуку”. Демократија није у уличним бунама и демагошким обећањима него у институцијама система које раде по слову закона а не по вољи и наредби политичара (и разних господара). Због тога мислим да је важно писање о подвизима Карађорђеве хајдучке дружине (волови на ражњу и гибаница),а кад Р.Ј. Поповић то етикетира комунистичким идеолошким маниром, онда се односи на проту Матеју Ненадовића који у Мемоарима сведочи „О ајдучким четама”!

Дакле, темељи државе онакви какве је поставио „шумадијски горостас“ Карађорђе, на личној апсолутној власти, а који се допадају Поповићу и Љушићу нису добри темељи, на таквим темељима Србија посрће до дан данас.

Разумљива је Љушићева потреба да брани своје партијске шефове, али као што није разумео иронију афоризма „Кад је демократија у питању ту нема дискусије”, тако није разумео ни да се ради о данашњим Томама Вучићима (у множини) који се не презивају само Илић, кога сам од данашњих једино навео зато што сам га видео како је шутнуо новинара, и о многим другим који власт, демократију, слободу, државу, доживљавају као личну ствар. Конкретно, знамо како је један Александар спроводио Закон о информисању, а ја знам и новинаре који су кажњени да плате одштету за душевну бол политичарима, иако је правоснажно пресуђено да није било кривичног дела клевете, то јест да су писали истину. Да не говорим о онима који су изгубили животе.

Грб Србије по Сретењском уставу је најважнији предмет спора. Није овде тема расправе маслинова и храстова грана, чак ни симболика жира као „српске плодности” (!). Грб Кнежевине Србије који је Р. Љушић објавио у својој књизи (страна 279, величине 90 мм) и који је објављен у Културном додатку уз његов текст, не одговара опису из Главе друге текста Сретењског устава. Нема код Давидовића круне ни плашта (порфира) јер, формално, нема суверенитета. То је грб са заставе из 1839. године. Истина, на тој страни Љушић објављује црно-белу фотографију заставе по Сретењском уставу, на којој се налази и прави грб (пречника 15 мм). Било би коректно да је ова два грба са одговарајућим легендама објавио један поред другог. Оправдање да грб и заставу није објавио у књизи о Давидовићу у издању „Политике” и Танјуга зато што се не ради о породичном грбу не може се уважити јер та књига није породична монографија, она се зове „Оријентални новинар, европски политичар”. Ако је на четири места могао да објави разне насловне стране „Новина Сербских и Србских”, могао је и његово значајно дело – Устав и Грб на застави. Али, није. Можда због тога што је ова књижица штампана у тиражу од 10.000 примерака. Нема заставе и грба ни у уџбенику историје за 3. разред гимназије. Није то информација за широке народне масе. Објављује се, и то на описани начин, само у књизи за стручну јавност, чији се тираж од 1.000 примерака није до данас распродао. 

 И о Божи Грујовићу Љушић је заиста писао. На пример, у уџбенику за трећи разред гимназије чак три (3) реченице, плус антрфиле са једним кратким цитатом. И то тако одабраним, извученим из контекста, да се може и двојако тумачити, као потребу за повиновањем једном истом закону (Закон може бити и у топузу).

А о биткама на Дрлупи, Чокешини, Иванковцу, Мишару, Делиграду, Београду, Чегру, Варварину, Лозници, Тичарском пољу, распреда Љушић у детаље чак на десет (10) страна. И није било моје питање упућено Љушићу, да ли је он писао о Грујовићу, него је питање (које је први поставио Небојша Попов у „Републици” 2007. године) гласило због чега је интегрални текст „Слова о слободи” после објављивања у првом издању Мемоара проте Матеје 1867. године било изостављено у свим осталим издањима до данас (а било их је 17).

На крају, желим да кажем да је уредница Културног додатка Весна Рогановић без потребе, ни крива ни дужна, и сама постала предмет личне озлојеђености полемичара, па и неких читалаца који траже њену одговорност (!) – што такође говори о демократском нивоу друштва. Због тога, предлажем, ову расправу би требало преселити у академске оквире, у којима би дошли до речи и други историчари, а ми новинари бисмо са задовољством могли да радимо свој посао и о тим дискусијама – научним свађама, извештавамо јавност.