Светски рекорд је и мој сан

Она је, као скакачица увис, прошле године освојила титулу најбоље атлетичарке света! Њених 208 центиметара (у Загребу 2009. године) други је резултат свих времена. Рекорд држи Бугарка Стефка Костадинова, бивша атлетичарка, са прескочених 209 центиметара (у Риму 1987)!

Бланка Влашић је рођена 8. новембра 1983. године у Сплиту у браку Јошка, некад десетобојца државног тима Југославије, а сад њеног првог тренера, и Венере, шампионке Југославије у скијашком трчању.

Име је добила по највећем граду Марока Казабланки у коме је њен отац, на Медитеранским играма, три месеца пре њеног рођења, освојио златну медаљу.

У Сплиту је завршила средњу фармацеутску школу, а сад студира спортски менаџмент.

Од 19. године живи сама, јер је то желела, а могуће је и због гужве у кући. Уз оца и мајку, има и тројицу млађе браће: Марина (23), Луку (17) и Николу (13). Марин је кондициони тренер младих фудбалера Хајдука. Никола је најбољи пионир овог сплитског клуба, а Лука је једини члан породице кога спорт – уопште не занима.

Кад си први пут скочила?

Било је то кад сам имала 14 година. Моји први резултати били су око 165 центиметара. А мој улазак на међународну сцену догодио се 2000. године кад сам прескочила 193 центиметра. То је била норма за учешће на Олимпијади у Сиднеју (2000). На тим играма сам прескочила 192 центиметра и заузела осмо место. Месец касније, у Чилеу сам постала јуниорска светска шампионка са 191 центиметром, а ово злато сам одбранила 2002. године са 196 центиметара на Јамајци.

Које физичке мере имаш?

Висока сам 193 центиметра и тешка око 68 килограма. За скакаче увис идеална тежина је кад се од броја који означава висину одбије број 125. Испуњавам овај услов. Ипак, многи мисле да је моја предност што сам висока, а није. У принципу сам превисока. Идеална висина жена скакача је око 180 центиметара. Свако одступање од ове висине је отежавајућа околност. Прво, имам много већу тежину. Друго, мој прелет преко летвице траје дуже.

Колико скачеш на тренингу?

Тренинг није место за провере максималних вредности. На тренингу се вежба техника скакања. У току тог рада не „пењем” се на велике висине. Међутим, кад би ми се догодило да на тренингу прескочим већу висину од оне на такмичењима, одмах бих оставила атлетику. Јер, то би значило да нисам ни спортиста ни такмичар.

Да ли сањаш прелет преко 209 центиметара?

То је моја велика мотивација за сваки рад и пред свако такмичење. Оборити светски рекорд који Костадинова „чува” већ 23 године је мој сан, али и сан свих скакачица света. Покушавам да не будем опседнута тим сном. Чекам савршено такмичење, савршено време, савршен осећај... Све се то мора поклопити. Зато морам бити стрпљива, паметна, хладне главе...

Кад ти је било најтеже?

На Олимпијским играма у Пекингу (2008) била сам у улози фаворита. Белгијанка Тија Елбо је пре доласка у Кину само једанпут прескочила два метра. Све остало било је испод тога. И кад је летвица била на 205 центиметара, Тија је прескочила ту висину у првом, а ја у другом покушају. Она је освојила злато, а ја сребро. То је моја највећа спортска траума. Ноћ после тога никад нећу заборавити. Плакала сам. Била сам у бунилу. То је једна од оних ситуација кад мислимо да ће се време вратити, да није истина оно што се догодило...

Који је твој кључ успеха?

Схватање спорта, посебно врхунског, није само тренинг од пет до осам. То је начин живота који траје 24 сата. Тако сам одгајана од малих ногу. Отац ми је тренер. Био је стрпљив и кад сам била у пубертету, кад нисам хтела никога да слушам. Али, он је, ипак, имао све под контролом. Учио ме је да поштујем спортски живот и да то примењујем у свим ситуацијама, па и у баналним. Мени, на пример, никад није пало на памет да трчим за аутобусом ако нисам загрејана. Поготово ако је хладно. Јер, могу се повредити!

Како чуваш здравље?

Важно је познавати себе, па реаговати у право време. Тако се мени догодило да сам после Олимпијских игра у Атини (2004) имала проблема са штитном жлездом. И годину касније сам морала да одем на операцију. Остала сам без штитне жлезде. Од тада пијем сваки дан по две таблете. И немам никаквих последица. Осећам се веома добро у свим ситуацијама. И на копну и на мору.

Колико уживаш у мору, сунцу…?

Мени је лето најдражи део године. После јутарњег тренинга одлазим сат времена на плажу. Чиним то и пред велика такмичења. То је мени психотерапија. Сунце и море ми дају такву снагу да мислим да ћу полетети. Тај летњи амбијент ми продужава живот. А зими, што ми овде кажемо, „имам пола себе”. Живим само да преживим.

А колику важност дајеш јелу?

Људи нису свесни чињенице да је храна лек. Храна нам дефинише здравствени статус. Мени је незамисливо да идем у продавницу брзе хране. Веома се квалитетно храним. Једем бело месо, рибу, поврће... Сама кувам. Сваки дан. Доручак ми је најјачи, ручак мало слабији, а вечеру, углавном, избегавам. Вечерам само кад после подне имам напоран тренинг. Једем увек у исто време. Мој организам има тачно одређен ритам рада. Имам и међуоброке који се састоје од воћа, салата, кекса... Без обзира на то да ли имам један или два тренинга дневно, сваки дан, после подне, пре тренинга, одспавам по два сата, а у току ноћи не више од пет.

У Сплиту имаш све што волиш, а љубав?

Па љубав је ту, успут, ако је сретнем... Све се то може догодити ако има обостраних жеља, мотивације, разумевања... Свој живот сам организовала тако да имам времена за све. Наравно, знају се приоритети. Увек сам окружена људима, а што се тиче љубави ту ми је сад бонаца, мирно море, немам је...

А да ли љубав може да се обнови?

Мислите на Николу Карабатића, француског рукометаша, нашег порекла. Мајка му је из Ниша, а отац из Трогира. Били смо заједно већи део прошле године. Наша веза је била једна лепа, заједничка, идеја, али даљина је учинила своје. Он живи у Француској, а ја у Хрватској... Неке љубави сигурно могу да се обнове. Зашто да не. Али, мислим да су прави односи у љубави они који руше све препреке. Верујем да ћу имати такву љубав с неким другим. Тада ћемо нас двоје све моћи и све ће нам ићи лако... Желим да верујем у то. Имам пример за такву љубав у односима мојих родитеља. Никад нећу пристати на нешто мање...

Шта поштујеш код мушкарца?

Пре свега да буде успешан у свом послу. То ми значи да је способан да много шта направи за себе, па и за наш заједнички однос. Другим речима, да има таленат за леп живот. Волела бих мушкарца поред кога бих се осећала безбрижно и весело у свим ситуацијама.

А шта мислиш о материнству?

Бити мајка је, верујем, исконска жеља сваке жене која то биолошки може да оствари. Сви други успеси до којих жена стиже радом не могу да се пореде са рађањем новог бића. Тако сад то осећам. Даће бог да се у то и уверим.

И шта још желиш?

Имам леп стан са великом терасом која се огледа у мору. Желела бих још да имам и малу кућу уз море на неком од острва близу Сплита на које бих могла да дођем бродићем са свима које волим. Срећна сам овде у Сплиту. Овај мој град има велику душу у којој има места за све моје жеље, наде и снове.