Радио никад не умире

Године 1897. писац Марк Твен је послао писмо дневним новинама „Њујорк Хералд”, поручивши да су недавне гласине у тим новинама о његовој смрти биле „претеривање”. Може ли се исто тврдити и за звона смрти која прете радију?

Кад се средином 20. века у америчким домаћинствима а касније и осталим деловима планете појавила телевизија, прогнозе су биле да ће тај нови медиј дефинитивно истиснути радио.

Уместо тога, радио је доживио нови процват, углавном захваљујући живахној музици коју су на радио-таласима пуштали диск-џокеји, а која се слушала у аутомобилима и уз помоћ транзистора.

Онда, како су ФМ радио-станице почеле да емитују „пуни” звук, без шумова и савршен за емитовање музике, средњи таласи су проглашени мртвим. Међутим, ова врста преноса је преживела, као врло слушан извор вести, разговора и радијских интервјуа, пише „Глас Америке”.

Кад је амерички Конгрес ублажио прописе о медијском власништву током деведесетих година, велике корпорације су се почеле халапљиво отимати за стотине и стотине радио-станица. Увођењем компјутеризованих програма и више реклама, оне су биле прави рудник злата за згртање великих зарада. Но, кад је на крају само неколико великих компанија контролисало формате радијског програма, у САД многе станице – од источне до западне америчке обале – почеле су да звуче исто.

Како преносе писање „Волстрит џорнала”, амерички радио се опет „мало покварио”.

Нове сателитске услуге преузимају слушаоце маштовитим програмима, који су често без реклама. Нова технологија је изнедрила могућност да сами слушаоци снимају сопствене музичке листе на малим преносним справицама, попут „ајпода”. У САД су пред новим претњама одумирања радија две највеће компаније срезале вредност свог укупног капитала за чак 23 милијарде долара.

Али су зато и предузеле нове пословне кораке у циљу очувања млађег брата телевизије: станицама је саветовано да смање комерцијално оглашавање, врате диск-џокеје у програм уживо, а музику учине мање предвидљивом.

Коначан исход свега могао би бити повратак омиљених вредности радија, попут оне да омогућава интимни начин слушања и комуникацију између спикера и слушаоца. Тако би се гласине о нестанку овог медија могле показати баш као и у случају Марка Твена – претераним.