Radio nikad ne umire

Godine 1897. pisac Mark Tven je poslao pismo dnevnim novinama „Njujork Herald”, poručivši da su nedavne glasine u tim novinama o njegovoj smrti bile „preterivanje”. Može li se isto tvrditi i za zvona smrti koja prete radiju?

Kad se sredinom 20. veka u američkim domaćinstvima a kasnije i ostalim delovima planete pojavila televizija, prognoze su bile da će taj novi medij definitivno istisnuti radio.

Umesto toga, radio je doživio novi procvat, uglavnom zahvaljujući živahnoj muzici koju su na radio-talasima puštali disk-džokeji, a koja se slušala u automobilima i uz pomoć tranzistora.

Onda, kako su FM radio-stanice počele da emituju „puni” zvuk, bez šumova i savršen za emitovanje muzike, srednji talasi su proglašeni mrtvim. Međutim, ova vrsta prenosa je preživela, kao vrlo slušan izvor vesti, razgovora i radijskih intervjua, piše „Glas Amerike”.

Kad je američki Kongres ublažio propise o medijskom vlasništvu tokom devedesetih godina, velike korporacije su se počele halapljivo otimati za stotine i stotine radio-stanica. Uvođenjem kompjuterizovanih programa i više reklama, one su bile pravi rudnik zlata za zgrtanje velikih zarada. No, kad je na kraju samo nekoliko velikih kompanija kontrolisalo formate radijskog programa, u SAD mnoge stanice – od istočne do zapadne američke obale – počele su da zvuče isto.

Kako prenose pisanje „Volstrit džornala”, američki radio se opet „malo pokvario”.

Nove satelitske usluge preuzimaju slušaoce maštovitim programima, koji su često bez reklama. Nova tehnologija je iznedrila mogućnost da sami slušaoci snimaju sopstvene muzičke liste na malim prenosnim spravicama, poput „ajpoda”. U SAD su pred novim pretnjama odumiranja radija dve najveće kompanije srezale vrednost svog ukupnog kapitala za čak 23 milijarde dolara.

Ali su zato i preduzele nove poslovne korake u cilju očuvanja mlađeg brata televizije: stanicama je savetovano da smanje komercijalno oglašavanje, vrate disk-džokeje u program uživo, a muziku učine manje predvidljivom.

Konačan ishod svega mogao bi biti povratak omiljenih vrednosti radija, poput one da omogućava intimni način slušanja i komunikaciju između spikera i slušaoca. Tako bi se glasine o nestanku ovog medija mogle pokazati baš kao i u slučaju Marka Tvena – preteranim.