Блискоисточни дани гнева

Драматичне сцене круже светом последњих недеља: протестна самоспаљивања у Алжиру и Тунису, изнуђена промена владе у Јордану, експлозија гнева у Египту, демонстрације по Јемену, Бахреину, Либији и Ирану.

Арапи, али и Персијанци, пробили су баријере деценијама усађиваног страха и, захтевајући озбиљне политичке, социјалне и привредне реформе, кренули су против сопствених деспота. Хосни Мубарак и Зин ел Абидин бен Али већ су платили цех. Други са страхом чекају сваки наредни дан.

Многи протести имају заједничку нит: неиздржива незапосленост и бесперспективност младих који чине убедљиву већину од 325 милиона Арапа и 72 милиона Иранаца. Немогућност оснивања породице и куповине стана. Раст цена хране. Убитачне социјалне разлике. Корупција. На све то и недостатак политичких слобода, погажених људских права.

Пошто први репресивни одговори, који су однели стотине живота, нису успели да сломе вољу народа по трговима и улицама, режими су покушали козметичким обећањима реформи: дељењем субвенција, променама влада, укидањем ванредног стања или одустајањем од непотистичких планова. За многе касно.

Упркос монолитности захтева за променама, кратак резиме показује да је свака од арапских држава у посебној ситуацији.

Египат је у фази „војне револуције“ јер је утицајна армија демонстрације употребила да жртвује председника, али да сачува режим. Исламисти Муслиманске браће мораће да се укључе у политички живот. Није готово.

Тунис ће завршити с неком новом владом у којој ће многа лица старог режима добити ауру демократичности. Питање је како ће се понашати армија. За разлику од Египта, исламисти Ен Нахда странке су маргинализовани, али није готово.

Алжирски режим показао је спремност да оштро одговори на захтеве за промене. Укључивање синдиката и забрањеног Исламског фронта спаса увећава опасности од нових нереда, али права борба не води се на улици већ по коридорима моћи између председника и шефа војне безбедности.

Либија је доживела сасвим јединствене демонстрације против Моамера Гадафија. Искусни вођа неће одустати од чврсте руке, представиће одређене уступке младима чија је незапосленост драматичних 40–50 одсто и мораће више да се позабави сукобом својих синова око власти.

Јордански краљ Абдулах Други брзо је препознао опасности. Поделио је милионе долара субвенција и променио владу. Политичко крило јорданске Муслиманске браће већ је укључено у парламентарни живот, иако монарх јасно даје до знања да постоје лимити уступака.

Иза протеста у Бахреину пре свега стоји дуговечни сукоб шиитске већине и владајуће сунитске куће Ал Калифа. Упркос противудару који је оставио мртве, потенцијал нових секташких сукоба остаје присутан у земљи која је полигон борбе утицаја Ирана и Саудијске Арабије.

Јемен је у период неизвесности ушао пре других. На социјално незадовољство надовезују се сецесионистички покрет Хутија на југу, присуство Ал Каиде Арабијског полуострва и стална претња џихадиста инфилтрираних у обавештајном апарату. Председник Салех одустао је од новог мандата.

Иранска опозиција покушава да арапска збивања искористи за излазак из мрака у који је утонула од краја 2009. када су сломљени протести против теократске власти. Режим неће одустати од ослонца на снаге безбедности приказујући било какав отпор као заверу непријатеља из иностранства.

Бошко Јакшић