Bliskoistočni dani gneva

Dramatične scene kruže svetom poslednjih nedelja: protestna samospaljivanja u Alžiru i Tunisu, iznuđena promena vlade u Jordanu, eksplozija gneva u Egiptu, demonstracije po Jemenu, Bahreinu, Libiji i Iranu.

Arapi, ali i Persijanci, probili su barijere decenijama usađivanog straha i, zahtevajući ozbiljne političke, socijalne i privredne reforme, krenuli su protiv sopstvenih despota. Hosni Mubarak i Zin el Abidin ben Ali već su platili ceh. Drugi sa strahom čekaju svaki naredni dan.

Mnogi protesti imaju zajedničku nit: neizdrživa nezaposlenost i besperspektivnost mladih koji čine ubedljivu većinu od 325 miliona Arapa i 72 miliona Iranaca. Nemogućnost osnivanja porodice i kupovine stana. Rast cena hrane. Ubitačne socijalne razlike. Korupcija. Na sve to i nedostatak političkih sloboda, pogaženih ljudskih prava.

Pošto prvi represivni odgovori, koji su odneli stotine života, nisu uspeli da slome volju naroda po trgovima i ulicama, režimi su pokušali kozmetičkim obećanjima reformi: deljenjem subvencija, promenama vlada, ukidanjem vanrednog stanja ili odustajanjem od nepotističkih planova. Za mnoge kasno.

Uprkos monolitnosti zahteva za promenama, kratak rezime pokazuje da je svaka od arapskih država u posebnoj situaciji.

Egipat je u fazi „vojne revolucije“ jer je uticajna armija demonstracije upotrebila da žrtvuje predsednika, ali da sačuva režim. Islamisti Muslimanske braće moraće da se uključe u politički život. Nije gotovo.

Tunis će završiti s nekom novom vladom u kojoj će mnoga lica starog režima dobiti auru demokratičnosti. Pitanje je kako će se ponašati armija. Za razliku od Egipta, islamisti En Nahda stranke su marginalizovani, ali nije gotovo.

Alžirski režim pokazao je spremnost da oštro odgovori na zahteve za promene. Uključivanje sindikata i zabranjenog Islamskog fronta spasa uvećava opasnosti od novih nereda, ali prava borba ne vodi se na ulici već po koridorima moći između predsednika i šefa vojne bezbednosti.

Libija je doživela sasvim jedinstvene demonstracije protiv Moamera Gadafija. Iskusni vođa neće odustati od čvrste ruke, predstaviće određene ustupke mladima čija je nezaposlenost dramatičnih 40–50 odsto i moraće više da se pozabavi sukobom svojih sinova oko vlasti.

Jordanski kralj Abdulah Drugi brzo je prepoznao opasnosti. Podelio je milione dolara subvencija i promenio vladu. Političko krilo jordanske Muslimanske braće već je uključeno u parlamentarni život, iako monarh jasno daje do znanja da postoje limiti ustupaka.

Iza protesta u Bahreinu pre svega stoji dugovečni sukob šiitske većine i vladajuće sunitske kuće Al Kalifa. Uprkos protivudaru koji je ostavio mrtve, potencijal novih sektaških sukoba ostaje prisutan u zemlji koja je poligon borbe uticaja Irana i Saudijske Arabije.

Jemen je u period neizvesnosti ušao pre drugih. Na socijalno nezadovoljstvo nadovezuju se secesionistički pokret Hutija na jugu, prisustvo Al Kaide Arabijskog poluostrva i stalna pretnja džihadista infiltriranih u obaveštajnom aparatu. Predsednik Saleh odustao je od novog mandata.

Iranska opozicija pokušava da arapska zbivanja iskoristi za izlazak iz mraka u koji je utonula od kraja 2009. kada su slomljeni protesti protiv teokratske vlasti. Režim neće odustati od oslonca na snage bezbednosti prikazujući bilo kakav otpor kao zaveru neprijatelja iz inostranstva.

Boško Jakšić