Игуане су заштићене

Од нашег специјалног извештача

Гвантанамо беј, Куба – Возач мини-аутобуса са новинарима је нагло закочио и, пошто брзина није била велика, лако се зауставио. Да би прелазак пута омогућио створењу које је овде, у америчкој војној бази на Куби, посебно заштићено једним од ретких уговора између Вашингтона и Хаване, који иначе немају дипломатске односе.

Разлог за шкрипу кочница била је једна игуана, око метар дугачак гуштер, којих овде кажу има доста, док су на осталом делу Кубе угрожена врста (јер су деликатес на трпезама). „Казна за гажење игуане је 10.000 долара”, објашњава млади војник који нам је додељен као пратња и објашњава да је због тога брзина кретања возила на путевима у бази ограничена на 25 миља (40 километара) на сат.

Ово се догодило на повратку са другог краја базе, из посете њеном посебном делу, затворском комплексу у којем су притворени „непријатељски борци”, што је израз који се из политичких и правних разлога користи уместо уобичајеног, „ратни заробљеници”. „Непријатељски борци” по званичној дефиницији у указу бившег председника Буша јесу „припадници Ал Каиде и други који су нанели, или претили да ће нанети штету САД, њеној безбедности, економији или спољној политици”.

Једну игуану сам видео и у затворском кругу, где је такође заштићена законом – за разлику од притвореника чији је статус такав да у основи „немају право да имају права”.

Игуане и заточеници Гвантанамо беја су у ствари две крајности реалности овог дела Америке на Куби, на комаду земље који, зато што је изнајмљен, легално није америчка територија, мада практично није ни под кубанским суверенитетом.

(/slika2)Пре него што сам видео затворски комплекс, споља и изнутра, база је остављала утисак неке мирне вароши из америчке провинције, или можда на неком острвцету у америчком приобаљу, с обзиром на то да производи сопствену струју, има фабрику за десалинизацију воде. Све улице овде су исто тако прецизно обележене на свакој раскрсници као у сваком америчком насељу. И ово иначе има своје предграђе са приземним кућама (за официре и њихове породице), уређеним двориштима, аутомобилима паркираним испред гаража...

Има и свој биоскоп на отвореном, једини „Мекдоналдс” на Куби, ирски паб, кафетерију „Старбакс”, болницу, мотел, локалну аутобуску линији. Затим терен за амерички фудбал и онај прави, „сокер”, биоскоп, јавну библиотеку, две цркве... Оружје, одбрамбене системе, нисмо видели (што не значи да их нема – неке фотографије које сам снимио, током обавезног прегледа су избрисане са меморијске картице, мада ја на њима нисам уочио ништа важно). Има чак и терен за голф. Све у свему, да није војна база (и да није на Куби), ово би био још један туристички рај на Карибима.

Идеално место за луксузно туристичко насеље могао би да буде и други крај базе, али стражарске куле и ограда са бодљикавом жицом кваре поглед на плаво море. Иза те ограде и жице један је сасвим другачији свет који је у овом веку знатно нарушио имиџ Америке као доследног заштитника људских права широм планете.

Затвор у Гвантанаму је додуше оставштина претходног председника које је садашњи хтео да се одрекне, али се у томе суочио са политичким препрекама које није могао да савлада. Ово је због тога ружна флека на лицу Америке.

Држати људе у затвору, неке већ девету годину, а да при томе нису ни за шта оптужени, препуштати политичким одлукама уместо закону коме ће од њих бити суђено (досад само шесторици, а некима вероватно никад неће), држати их у сасвим солидним затворским условима са једне стране, а у посебним просторијама за саслушања примењивати средњовековну тортуру са друге – само су део каталога злоупотреба монопола државе на примену силе, у име безбедности, а на уштрб основног права на слободу и бар елементарну правну заштиту притвореника који су проглашени непријатељима САД.

Многи сужњи у Гвантанаму то по свој прилици јесу, али систем је обесмишљен на примерима оних који то нису. Шта може да оправда то да је један петнаестогодишњи Авганистанац овде провео већ више од трећине свог досадашњег живота?

Америка је свесна ове противречности – да није, не би Гвантанамо показивала страним новинарима. У медија центру базе, на пример, на располагање нам је стављен изузетно критичан чланак из Правне ревије Северозападног универзитета из државе Илиноис, са насловом „Противљење Гвантанаму: права на ивици дехуманизације”, чији је аутор, Мунир Ахмад (амерички муслиман), професор права на Јејлу.

У чланку се констатује да је Гвантанамо данас, политички и културно, домаће и међународно, пример за тортуру, напуштање владавине права и генералну претњу грађанским слободама која доноси „рат против тероризма”.

Гвантанамо је предмет озбиљних унутрашњих спорења у Америци, политичких, правних, грађанских. Она показују да се тражи излаз, начин како да се овај запетљани чвор, пошто због односа снага на политичкој сцени не може да се пресече, некако одмрси.

Дани проведени овде била су изузетно занимљиво професионално и људско искуство.

Војници, млади људи и жене, припадници „Здружене оперативне групе”, били су све време љубазни и, у границама својих овлашћења, предусретљиви. Посету је организовало одељење за медије Пентагона, а сем кревета у шаторском насељу, флаширане воде и кафе, све остало смо плаћали сами: авио-превоз, храну и скупу интернет везу.

-----------------------------------------------------

Нору још 34 месеца затвора

(/slika3)Гвантанамо беј, Куба – Амерички војни суд који заседа у бази Гвантанамо беј на Куби, осудио је Нор Утман Мухамеда на 14 година затвора, али ће овај судански држављанин у ћелијама саграђеним специјално за терористе, по нагодби са америчком државом, остати само још 34 месеца. Скоро деветогодишњи притвор се на рачуна као издржани део казне, а Нор ће у следећа 34 месеца, као део нагодбе, сведочити и у процесима другим притвореним „непријатељским борцима” којих је у Гвантанамо сада 172. Ово је било тек шесто суђење од отварања овог затвора, оспораваног и у САД и у свету.

М. М.