Кво вадис Берлинале

61. БЕРЛИНСКИ ФЕСТИВАЛ

Берлин- Филмови и уметност могу мењати свет, изјављивао је прилично надобудно током Берлинала његов челник Дитер Кослик, не толико у намери да јавност увери у своју „револуционарну уметничку мисију”, колико из потребе да се оправда пред серијалом напада на његов бледуњав, танушан и крајње споран избор филмова за главни такмичарски програм, који нису стизали само са домаћег, немачког, терена.
Прослављајући уједно свој јубилеј, десет година како је на челу једне од најугледнијих европских филмских манифестација, Кослик се упињао да одбрани своју „уметничку концепцију” и тврдњама да „људи не иду у биоскоп да би гледали срећне порoдичне причице и посматрали свет кроз ружичасте наочаре, већ да би се суочавали са провалијама и тамним странама живота, да би о филмовима, о друштвено-политичким хаосима који се дешавају на свим меридијанима, размишљали и конфронтирали сe са стварношћу, у покушају да ту стварност учине бољом”. Уз то, Кослик је истицао и да филмови у жижи овогодишњег Берлинала представљају уметничку рефлексију немилих збивања која оптерећују животе свих нас и да је мање битно што је ове године на Берлиналу било више редитеља дебитаната, амање познатих аутора, великих и уважаваних стваралаца.

Све ово, признаћете, звучи сувисло, могло би се чак рећи и селекторски ангажовано и храбро, да осим Косликове реторике не постоји и оно што се зове – примењено у пракси. А пракса и овогодишња берлинска реалност, као и блискиувид у Косликов избор филмова за главни такмичарски програм, показали су нешто сасвим супротно. Уз часне изузетке, виђен је серијал квазиуметничких и квазиполитички и друштвено ангажованих филмова, са дилетантском, често готово и аматерском режијом.

Да смо све те филмове видели, рецимо, у берлинском Форуму, програму намењеном филмским почетницима или да смо се са њима срели на Солунском фестивалу,на којем су они у фокусу такмичарских збивања, још бисмомогли то да разумемо. Али, одабрати их за главни програм угледног фестивала какав је већ деценијама Берлински,и тако поновити грешке из неколико предходних фестивалских издања, само и дефинитивно уверава филмску јавност у то да је Дитер Кослик погрешан човек за тако важно место. Уз то, бавећи се у последње три-четири године више развојем Европског филмског маркета и банчењем са великим холивудским звездама, а мањесамим програмима, озбиљно је нарушио и поверење великих филмских аутора који се, избегавајући све чешће Берлин, све јаче „обрушавају” на Кан.

У прилог овој тези иде и чињеница да ћемо ове године у Кану премијерно гледати филмове: Педра Алмодовара, Ларса фон Трира, Акија Каурисмакија, Паола Сорентина, Нанија Моретија, Жан-Пјера и Лика Дардена, Нурија Билгеа Чејлана, Александра Сокурова, Шу Шијао Шијена, а сасвим могуће и Дејвида Кроненберга. У пустој жељи да надмаши свог предходника, неприкосновеног Морица де Хаделна, и неспретним програмским чинодејствовањем и квазиполитичким ангажманом у последњих неколико година, Кослик је довео до тога да Берлин озбиљно губи трку са Каном.

Таквим „акцијама” довео је и под сумњу и филм овогодишњег берлинског победника, филм „Надер и Симин – развод” иранског редитеља Асгара Фархадија, комесу осим „Златног медведа”,за најбољи филм, уручени и „Сребрни медведи” за најбоље женске и најбоље мушке улоге (женском и мушком ансамблу). Наиме, форсирајући од почетка фестивала чињеницу да је међу официјелне чланове жирија ставио и Џафара Панахија, тако што је уместо заточеног иранског редитеља држао празну столицу, форсирајући свакодневно и „важан сигнал послат читавом свету а нарочито иранској влади, о спречавању слободе изражавања, мишљења и уметничког деловања”, Кослик је у старту направио еуфоричну климу далеко пре пројекције Фархадијевог филма, испраћеног овде френетичним аплаузима и јасном сугестијом жирију шта му ваља чинити.

Да ли је Фархадијев филм заслужио да буде победник 61. Берлинског фестивала? У конкуренцији каква је ове године била, и јесте, јер и оно мало што је било добро од филмова освојило је награде. „Надер и Симин – развод” Асгара Фархадија, како је „Политика” већ писала, јесте мали и фини филм који је на својеврстан начин демантовао западњачку апсолутну увереност у то да су ирански ствараоци, после Панахијевог хапшења, у стању да пробију цензорске баријере у својој земљи. На наративном плану једноставан, а психолошки, морално и социјално комплексан, Фархадијев филм успешно ставља у фокус савремено иранско друштво, и то знатно боље него многи ирански филмови виђени у последње време. Он тематизује све кључне тачке патријархалног друштва и теократског поретка, шеријатско судство, проблеме развода, положаја жена и проблематику страха од Божје казне. Насупрот увреженом иранском руралном неореализму, Фархадијев филм је крајње урбан (као што је урбан био и његов предходни филм „О Ели”), брзог је темпа и не заснива се на превеликој сентименталности. Све у свему, сасвим добар филм, али не од оне врсте филмова по којем би се на дуже памтило овогодишње Берлинале.

Тај по којем ће се памтити овогодишњи Берлински фестивал, није био у такмичарском програму, а зове се „Пина” и режирао га је ненадмашни Вим Вендерс. Уколико вам се укаже прилика да га видите у оригиналној 3Д верзији, немојте је пропустити. Било би штета.