Купуј добро - купуј наше

Један од циљева транзиције у бившим социјалистичким земљама јесте ослобађање економије од туторства политике. Стално се при том подвлачи да је у модерним богатим друштвима економија ослобођена утицаја партија и државе.

Но, да ли је баш тако? Да ли је држава у друштвима тржишне привреде само "ноћни чувар приватне својине", или је на помолу нови феномен – економски патриотизам, оличен у пренаглашеном економском национализму високоразвијених земаља?

По свему судећи, суочавамо се с овим другим, с тим што ће "вирус" економског национализма веома брзо  доспети, и то у још жешћим облицима, у земље транзиције у којима новоформиране елите или мафије желе да задрже власт и премоћ.

Суштина економског патриотизма јесте у политичким интервенцијама којима се дискриминише инострана конкуренција "националним" бизнисима – и тиме онемогућава несметано деловање економских законитости. То се може запазити у сфери инвестиција, када се неке понуде за преузимање већинског пакета акција проглашавају за "непријатељске", а неке за "пријатељске", или кад се системом рестрикција и додатних баријера спречава увоз страних квалитетних а јефтинијих производа, или се својим држављанима препоручује куповање "националних" производа и тиме инострани понуђачи стављају у неравноправан положај.

У крајњем исходу, то се, подједнако на глобалном и локалном плану, своди на злоупотребу економије у политичке сврхе. Економски патриотизам тако постаје вид модерног национализма, с погубним последицама по свакодневни живот и економски и демократски развој земаља.

Примера економског национализма има много. Кад су се, на пример,  Француска и Немачка својевремено оштро успротивиле америчкој интервенцији у Ираку, на америчком тржишту је завладала хистерија бојкота француских, и (у мањој мери) немачких производа. Ове две земље су најпре добиле етикету "старе Европе", која се наводно разликује конзервативношћу својих спољнополитичких гледишта од "нове Европе", коју представљају остале европске земље, предвођене Великом Британијом. Прва су на удару била француска вина која су просипана, док су популарни производи попут помфрита, чије је локално име "френч фрајс" прекрштено у "фридом фрајс", што је морало да се унесе у све меније америчких ресторана.

Други пример је низ баријера којима је онемогућаван индијски магнат челика Лакшми Митал, данас највећи светски произвођач челика, да свом царству прикључи ланац највећих европских челичана "Арцелор". Политиком инспирисане, француско-луксембуршке баријере су на крају морале да падну пред снагом економских аргумената: Митал је за већински пакет акција избројао 21 милијарду долара.

На домаћем терену најупечатљивији пример наопаког економског патриотизма била је својевремена одлука Милошевићевог режима да економски казни Словенију због најављеног иступања из СФРЈ (1990) – забраном увоза словеначке робе у Србију. Опчињени његовом моћи и демагошком реториком, многи су га послушали, чак и када је то било на њихову штету.

Изазову "економског патриотизма" није касније одолела ни новостворена хрватска самостална држава, лансирањем пароле "Купуј добро, купуј хрватско". Тај егзалтирани економски патриотизам Хрватске није, међутим, могао да прође незапажено: институције ЕУ су упутиле озбиљно упозорење Загребу, што је за исход имало да је слоган невољно промењен у "Купуј добро, купуј квалитетно".

Словенци иначе нису били само жртве економског патриотизма Милошевићеве Србије. Пошто су се, после стабилизације прилика у региону, економски "инсталирали" у свим бившим југословенским републикама, нису одолели искушењу да рампу подигну – пред сопственим вратима.

Кад је највећи српски холдинг "Делта" најавио своју амбицију продора на словеначко тржиште, рачунао је, у најмању руку, да ће имати исти третман као "Меркатор" у Србији. Словеначким надлежним властима поднети су захтеви за куповину земљишта за изградњу великог "Делтиног" хипермаркета у Љубљани или околини. Али, уместо добродошлице, власти су истуриле читав низ видљивих и невидљивих формалноправних баријера, тако да је српски хипермаркет у Љубљани и даље само нереализована идеја.

Из наведених примера – а има их још много на свим меридијанима – очигледно је да логика економског патриотизма, лансирана и инструментализована у политичке сврхе, поништава учинак слободног деловања економских законитости.

Економски патриотизам подједнако практикују Америка и поједине чланице и заједнички органи Европске уније, па не чуди што се таква пракса копира и у земљама кандидатима за пријем у ЕУ и другим земљама широм планете.

Уколико се, међутим, с оваквом праксом настави, онда би сва залагања за преображај земаља у транзицији у демократска друштва тржишне привреде могла да буду лицемерни пледоаје за светски поредак супремације најмоћнијих држава. Својим егоистичним понашањем оне ће само у њихову корист резервисати несметано деловање економских законитости.

Редовни професор Геоекономског факултета Мегатренд универзитета