Kupuj dobro - kupuj naše

Jedan od ciljeva tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama jeste oslobađanje ekonomije od tutorstva politike. Stalno se pri tom podvlači da je u modernim bogatim društvima ekonomija oslobođena uticaja partija i države.

No, da li je baš tako? Da li je država u društvima tržišne privrede samo "noćni čuvar privatne svojine", ili je na pomolu novi fenomen – ekonomski patriotizam, oličen u prenaglašenom ekonomskom nacionalizmu visokorazvijenih zemalja?

Po svemu sudeći, suočavamo se s ovim drugim, s tim što će "virus" ekonomskog nacionalizma veoma brzo  dospeti, i to u još žešćim oblicima, u zemlje tranzicije u kojima novoformirane elite ili mafije žele da zadrže vlast i premoć.

Suština ekonomskog patriotizma jeste u političkim intervencijama kojima se diskriminiše inostrana konkurencija "nacionalnim" biznisima – i time onemogućava nesmetano delovanje ekonomskih zakonitosti. To se može zapaziti u sferi investicija, kada se neke ponude za preuzimanje većinskog paketa akcija proglašavaju za "neprijateljske", a neke za "prijateljske", ili kad se sistemom restrikcija i dodatnih barijera sprečava uvoz stranih kvalitetnih a jeftinijih proizvoda, ili se svojim državljanima preporučuje kupovanje "nacionalnih" proizvoda i time inostrani ponuđači stavljaju u neravnopravan položaj.

U krajnjem ishodu, to se, podjednako na globalnom i lokalnom planu, svodi na zloupotrebu ekonomije u političke svrhe. Ekonomski patriotizam tako postaje vid modernog nacionalizma, s pogubnim posledicama po svakodnevni život i ekonomski i demokratski razvoj zemalja.

Primera ekonomskog nacionalizma ima mnogo. Kad su se, na primer,  Francuska i Nemačka svojevremeno oštro usprotivile američkoj intervenciji u Iraku, na američkom tržištu je zavladala histerija bojkota francuskih, i (u manjoj meri) nemačkih proizvoda. Ove dve zemlje su najpre dobile etiketu "stare Evrope", koja se navodno razlikuje konzervativnošću svojih spoljnopolitičkih gledišta od "nove Evrope", koju predstavljaju ostale evropske zemlje, predvođene Velikom Britanijom. Prva su na udaru bila francuska vina koja su prosipana, dok su popularni proizvodi poput pomfrita, čije je lokalno ime "frenč frajs" prekršteno u "fridom frajs", što je moralo da se unese u sve menije američkih restorana.

Drugi primer je niz barijera kojima je onemogućavan indijski magnat čelika Lakšmi Mital, danas najveći svetski proizvođač čelika, da svom carstvu priključi lanac najvećih evropskih čeličana "Arcelor". Politikom inspirisane, francusko-luksemburške barijere su na kraju morale da padnu pred snagom ekonomskih argumenata: Mital je za većinski paket akcija izbrojao 21 milijardu dolara.

Na domaćem terenu najupečatljiviji primer naopakog ekonomskog patriotizma bila je svojevremena odluka Miloševićevog režima da ekonomski kazni Sloveniju zbog najavljenog istupanja iz SFRJ (1990) – zabranom uvoza slovenačke robe u Srbiju. Opčinjeni njegovom moći i demagoškom retorikom, mnogi su ga poslušali, čak i kada je to bilo na njihovu štetu.

Izazovu "ekonomskog patriotizma" nije kasnije odolela ni novostvorena hrvatska samostalna država, lansiranjem parole "Kupuj dobro, kupuj hrvatsko". Taj egzaltirani ekonomski patriotizam Hrvatske nije, međutim, mogao da prođe nezapaženo: institucije EU su uputile ozbiljno upozorenje Zagrebu, što je za ishod imalo da je slogan nevoljno promenjen u "Kupuj dobro, kupuj kvalitetno".

Slovenci inače nisu bili samo žrtve ekonomskog patriotizma Miloševićeve Srbije. Pošto su se, posle stabilizacije prilika u regionu, ekonomski "instalirali" u svim bivšim jugoslovenskim republikama, nisu odoleli iskušenju da rampu podignu – pred sopstvenim vratima.

Kad je najveći srpski holding "Delta" najavio svoju ambiciju prodora na slovenačko tržište, računao je, u najmanju ruku, da će imati isti tretman kao "Merkator" u Srbiji. Slovenačkim nadležnim vlastima podneti su zahtevi za kupovinu zemljišta za izgradnju velikog "Deltinog" hipermarketa u Ljubljani ili okolini. Ali, umesto dobrodošlice, vlasti su isturile čitav niz vidljivih i nevidljivih formalnopravnih barijera, tako da je srpski hipermarket u Ljubljani i dalje samo nerealizovana ideja.

Iz navedenih primera – a ima ih još mnogo na svim meridijanima – očigledno je da logika ekonomskog patriotizma, lansirana i instrumentalizovana u političke svrhe, poništava učinak slobodnog delovanja ekonomskih zakonitosti.

Ekonomski patriotizam podjednako praktikuju Amerika i pojedine članice i zajednički organi Evropske unije, pa ne čudi što se takva praksa kopira i u zemljama kandidatima za prijem u EU i drugim zemljama širom planete.

Ukoliko se, međutim, s ovakvom praksom nastavi, onda bi sva zalaganja za preobražaj zemalja u tranziciji u demokratska društva tržišne privrede mogla da budu licemerni pledoaje za svetski poredak supremacije najmoćnijih država. Svojim egoističnim ponašanjem one će samo u njihovu korist rezervisati nesmetano delovanje ekonomskih zakonitosti.

Redovni profesor Geoekonomskog fakulteta Megatrend univerziteta