Србија у мом срцу

Овогодишња "Смедеревска песничка јесен" окупила је, као и претходних 36 година, много песника из целог света и љубитеља поезије. Највећу пажњу привукао је Салах Стетије, познат и признат стваралац у свету поезије, добитник овогодишњег "Златног кључа Смедерева", највредније награде "Смедеревске песничке јесени".
Стетије је рођен у Бејруту 1929. године. Студирао је у Француској и Либану. У Бејруту је водио недељник  "Књижевни оријент". Као дипломата дуго је боравио у Паризу, био је амбасадор у Мароку, генерални секретар Министарства иностраних послова у Бејруту, а потом и амбасадор у Хагу.

Велику награду за франкофонију коју додељује Француска академија добио је 1995. године. Члан је Комисије за неологију и терминологију француског језика.

У разговору за "Политику" Салах Стетије прича како му је ово признање јако важно у животу јер је то престижна награда коју су до сада добили песници које поштује. Осим тога, тврди Стетије, ова награда има посебан значај јер му је додељена у Србији коју искрено воли, а "сваки кључ нешто отвара, а ми песници имамо потребу да отварамо", прича Стетије.

Рођен је у Бејруту, а још као млад дошао је у Париз да студира. Ту је почео и да пише. На француском. Критичари кажу да је захваљујући Стетијеу француски језик крочио ван сопствених оквира. Када смо му то споменули, скромно је рекао:

– Надам се да је тако. Када сам са непуних двадесет година дошао у Париз као студент, врло брзо сам схватио да је узалудно да "сипам воду у Сену". Рекао сам себи да, ако сам се већ одлучио за француски језик, а пишем исто као они, није ни потребно да пишем. Тада сам боље разумео смисао мог идентитета и рекао сам себи, и то је постала моја природа, да је јако важно да језику који сам изабрао дам нови печат, кроз нову личност везану за Либан, арапски свет, ислам и Медитеран. Та мешавина је створила моју личност која је пронашла место у француском језику.

Стетије са нескривеном радошћу примећује да је на почетку његове каријере у француским речницима писало да је он либански песник француског изгледа а данас поред његовог имена пише да је француски песник либанског порекла. За самог Стетијеа то значи да је прихваћен у "француској породици" и то коментарише:

– У мојој земљи кажу да си син госпође или робиње. Пре сам био син робиње, а сада госпођин син. То значи да је моје дело интегрисано у баштину француског језика и поезије.

За Стетијеа је била јако интересантна тема о различитостима и сличностима између култура Блиског истока и Европе, а чини се да нема бољег саговорника за то.

Упоредио је две теорије. Једна је тврдња енглеског писца Киплинга да се исток и запад никада неће срести, а друга је мисао америчког историчара Хантингтона да ће се те две културе сукобити. По Стетијеу, обе теорије су погрешне: исток и запад, током историје, стално су се преплитали. Најпре, великим миграцијама из Азије ка западу, онда, кроз митове који су се обично рађали на истоку и прелазили на запад. Да не говоримо колико је прожимања било на филозофском плану, јер су бројни филозофи (Платон, Сократ, Аристотел, Мајмонид, Аверое...) и многи други који су рођени на Средоземљу често источњачког порекла или су претрпели оријенталне утицаје.

И епска поезија рођена на истоку "Гилгамеш, Илијада и Одисеја се спајају кроз исток и Медитеран", додаје песник.

На питање да ли прати српску књижевну сцену, добитник "Златног кључа Смедерева" каже да је пре рата био јако упућен у овдашње културне прилике. Познавао је велике српске писце: Данила Киша, Иву Андрића...

– Био је рат и код вас и код нас у Либану. Дужност генералног секретара у Министарству иностраних послова у Либану мало ме је омела и изгубио сам контакт. Због своје љубави према Србији ангажоваћу се у поново у освајању оног што сам пропустио у модерној српској литератури. Обећавам, прочитаћу све новије савремене српске писце.