Компромис као пораз и слабост

Највећи проблем владе у Србији данас, без обзира на незадовољство народа, митинге и штрајкове, ипак, нису ни апатични грађани, ни разједињени синдикати, ни прилично млаке опозиционе партије, већ „мангупи у њеним редовима”, „тројански коњи”, опозиција у њој самој.

С разлогом се у јавности постављa питање откуд толики степен непостојаности, ломности и нестабилности владајућих политичких коалиција у Србији? Шта је то у нашем менталитету што доводи до тако тешког постизања елементарног склада и коректног понашања у политичкој коалицији? Можда се одговор на то питање крије у шали коју причају сами политичари. Наиме, кажу, само код нас постоји за величину непријатеља и четврти степен поређења. А ево како: велики непријатељ – већи непријатељ – највећи непријатељ и – коалициони партнер! У тој шали има и више од пола истине. Јер, заиста, право говорећи, ко може тако мучки и тако дубоко да ти забије нож у леђа него политички партнер у власти! Сујета партијских лидера, незрелост, егоизам, тврдоглавост, завист, наш већ пословични инат, спремност да се предано ради у корист сопствене штете, представљају озбиљне психолошке препреке за нормално функционисање коалиционе владе. Али овај сложен проблем нефункционалности коалиција не може се свести на психолошку раван.

Главни проблем је у нашем схватању политике и политичкој пракси. У Србији се још увек сматра да је политика вештина лукавог обмањивања народа, побеђивања и уништавања политичког противника свим средствима и надмудривања политичког конкурента. А за успех у таквој политици потребно је да човек буде бахат, циничан, прорачунат, зао, суров, себичан, без истинских убеђења, без принципа, без вере и без морала.

Докле год се овде гледала власт као златна кока, као безобзирно черупање борбом задобијеног плена, а подела тако схваћене власти као велико нужно зло, коалиционе владе биће нестабилне. Свака таква влада личиће пре на разбојничку дружину у којој нико не верује ником и где свако стрепи од свакога, него на тим поштених, храбрих и стручних људи који заједно решавају суштинске проблеме грађана и служе интересима државе.

Нама је неопходно другачије схватање политике и другачија политичка култура. Потребно је да се реафирмише изворно поимање политике као несебично бављење јавним пословима, дакле, не да би се задовољили најприземнији лични и страначки интереси, већ за опште добро, за унапређење квалитета и достојанственог живота свих грађана. Влада мора имати визију, кредибилитет и стручно знање да се ухвати у коштац са највећим и најтежим актуелним, али и надолазећим друштвеним проблемима, као и смелост да доноси непопуларне стратешке мере, чији је ефекат често болан, али је зато дугорочно гледано благотворан.

Да би коалициона влада функционисала, да би министри добро сарађивали у постизању заједничког циља, неопходно је узајамно поверење и истински демократска политичка култура. А то значи уважавање свог коалиционог партнера са којим се не слажемо у мишљењу и решавање свих спорних питања отвореним дијалогом, а не оптуживањем и лепљењем етикета.

Ако се партнер не слаже са нашим ставовима, не значи да је непријатељ, покварен или шашав. А наши политичари размишљају управо на такав начин, који је сјајно изразила Весна Денчић:

То што нам се мишљења разликују

говори да ви нисте нормални.

Уместо нетрпељивости, узајамног оптуживања и ината потребна је спремност на здрав и одржив компромис. А код нас се још увек на компромис гледа презриво као на пораз, попуштање и „слабост”.

Наравно ја не верујем у спонтани морални преображај ускогрудих, нетолерантних, неморалних, необразованих, саможивих и безобзирних политичара. Верујем да ће притисак незадовољног народа „одоздо” и ЕУ „одозго” натерати наше политичаре да изграде демократске институције контроле власти и промене своје политичко понашање или, пак, да политику препусте другим, одговорним политичким делатницима са изграђеном демократском политичком културом.

Психолог, професор универзитета