Kompromis kao poraz i slabost

Najveći problem vlade u Srbiji danas, bez obzira na nezadovoljstvo naroda, mitinge i štrajkove, ipak, nisu ni apatični građani, ni razjedinjeni sindikati, ni prilično mlake opozicione partije, već „mangupi u njenim redovima”, „trojanski konji”, opozicija u njoj samoj.

S razlogom se u javnosti postavlja pitanje otkud toliki stepen nepostojanosti, lomnosti i nestabilnosti vladajućih političkih koalicija u Srbiji? Šta je to u našem mentalitetu što dovodi do tako teškog postizanja elementarnog sklada i korektnog ponašanja u političkoj koaliciji? Možda se odgovor na to pitanje krije u šali koju pričaju sami političari. Naime, kažu, samo kod nas postoji za veličinu neprijatelja i četvrti stepen poređenja. A evo kako: veliki neprijatelj – veći neprijatelj – najveći neprijatelj i – koalicioni partner! U toj šali ima i više od pola istine. Jer, zaista, pravo govoreći, ko može tako mučki i tako duboko da ti zabije nož u leđa nego politički partner u vlasti! Sujeta partijskih lidera, nezrelost, egoizam, tvrdoglavost, zavist, naš već poslovični inat, spremnost da se predano radi u korist sopstvene štete, predstavljaju ozbiljne psihološke prepreke za normalno funkcionisanje koalicione vlade. Ali ovaj složen problem nefunkcionalnosti koalicija ne može se svesti na psihološku ravan.

Glavni problem je u našem shvatanju politike i političkoj praksi. U Srbiji se još uvek smatra da je politika veština lukavog obmanjivanja naroda, pobeđivanja i uništavanja političkog protivnika svim sredstvima i nadmudrivanja političkog konkurenta. A za uspeh u takvoj politici potrebno je da čovek bude bahat, ciničan, proračunat, zao, surov, sebičan, bez istinskih ubeđenja, bez principa, bez vere i bez morala.

Dokle god se ovde gledala vlast kao zlatna koka, kao bezobzirno čerupanje borbom zadobijenog plena, a podela tako shvaćene vlasti kao veliko nužno zlo, koalicione vlade biće nestabilne. Svaka takva vlada ličiće pre na razbojničku družinu u kojoj niko ne veruje nikom i gde svako strepi od svakoga, nego na tim poštenih, hrabrih i stručnih ljudi koji zajedno rešavaju suštinske probleme građana i služe interesima države.

Nama je neophodno drugačije shvatanje politike i drugačija politička kultura. Potrebno je da se reafirmiše izvorno poimanje politike kao nesebično bavljenje javnim poslovima, dakle, ne da bi se zadovoljili najprizemniji lični i stranački interesi, već za opšte dobro, za unapređenje kvaliteta i dostojanstvenog života svih građana. Vlada mora imati viziju, kredibilitet i stručno znanje da se uhvati u koštac sa najvećim i najtežim aktuelnim, ali i nadolazećim društvenim problemima, kao i smelost da donosi nepopularne strateške mere, čiji je efekat često bolan, ali je zato dugoročno gledano blagotvoran.

Da bi koaliciona vlada funkcionisala, da bi ministri dobro sarađivali u postizanju zajedničkog cilja, neophodno je uzajamno poverenje i istinski demokratska politička kultura. A to znači uvažavanje svog koalicionog partnera sa kojim se ne slažemo u mišljenju i rešavanje svih spornih pitanja otvorenim dijalogom, a ne optuživanjem i lepljenjem etiketa.

Ako se partner ne slaže sa našim stavovima, ne znači da je neprijatelj, pokvaren ili šašav. A naši političari razmišljaju upravo na takav način, koji je sjajno izrazila Vesna Denčić:

To što nam se mišljenja razlikuju

govori da vi niste normalni.

Umesto netrpeljivosti, uzajamnog optuživanja i inata potrebna je spremnost na zdrav i održiv kompromis. A kod nas se još uvek na kompromis gleda prezrivo kao na poraz, popuštanje i „slabost”.

Naravno ja ne verujem u spontani moralni preobražaj uskogrudih, netolerantnih, nemoralnih, neobrazovanih, samoživih i bezobzirnih političara. Verujem da će pritisak nezadovoljnog naroda „odozdo” i EU „odozgo” naterati naše političare da izgrade demokratske institucije kontrole vlasti i promene svoje političko ponašanje ili, pak, da politiku prepuste drugim, odgovornim političkim delatnicima sa izgrađenom demokratskom političkom kulturom.

Psiholog, profesor univerziteta