Странци добродошли

На тржишту грађевинских услуга из дана у дан све је више великих иностраних кућа. Нарочито из Аустрије. У Београду су већ "Алпина", "Штрабанг" и "Свителски". Са завршетком још неких већих тендера могу се очекивати већи играчи и из других земаља. То је, каже за наш лист власник и директор једног од наших највећих грађевинских предузећа, "Гемакс", Ђорђо Антељ, доказ да смо тржиште у успону и да се код нас могу обавити велики послови као и у свакој земљи Европе.

– Иако сам власник Гемакса, ја се радујем доласку странаца и њиховој конкуренцији на нашем тржишту. Нека им ове моје речи буду искрена добродошлица. Неко ће ме упитати – зашто? Зато што само у великој утакмици са великим играчима и ми постајемо већи и такмаци с којима се мора рачунати на домаћем терену", каже Антељ и додаје да ти исти странци на наше тржиште доносе оно што смо пропустили од 1991. па све до пре неку годину – развојни и технолошки корак.

Више нико, каже, не користи црево за вађење вагнеса, већ ласер. За бетонску плочу од 1.000 квадрата више не треба десетак, већ само два до три радника. Оплата, бетонски шпрајцеви... и остала помагала и алати у грађевинарству већ су тековина 21, а не прве половине 20. века.

Свет је у том погледу далеко отишао испред нас, тврди Антељ и без  зебње предочава да око педесетак домаћих грађевинских кућа само упорним и свакодневним улагањима у технологију и кадрове може да се колико-толико супротстави иностраним конкурентима. Биће то тешка и неизвесна утакмица, јер су на њиховој страни капитал, знање, технологија, а не тако често и сама наша држава, која због беспарице мора да користи иностране кредите и обавезу да расписује међународне тендере на којима странци најчешће односе превагу.

Где је, по Антељу, ваљан одговор?

 Ни говора, наглашава, у некаквом затварању граница или захтевима држави да донесе дискриминаторна правила у корист наших фирми. Тржишна игра мора бити фер до краја. Јер ако нисмо у стању да је одиграмо и добијемо код куће – шта ћемо напољу? Зато је, по њему, најпречи задатак да се домаћи неимари, такви какви јесу, пошто бољих немамо, што више укрупњују и пословно повезују да би одговорили надолазећој конкуренцији.

Странци, за сада, не доводе своју радну снагу. A и што би када, за сада, има довољно домаћих радника по веома приступачној цени. Али, проблем радне снаге, поготово добрих занатлија, постаје тешко решив не само за странце, већ и зa домаће грађевинске фирме. Последњих  година права је срећа наћи добре мајсторе свих грађевинских струка – од зидара, тесара, армирача, преко лимара, грејача до електричара. Једноставно, нисмо школовали младе људе за те послове, јер у време санкција није било ни потребе за њима. Нешто је, напомиње Антељ, лакше са инжењерима, разних струка, али они, у већини случајева, осим добре теоријске поткованости готово да не знају како изгледа мешалица за бетон. Ваља у њих улагати скоро из почетка, али, неретко, са половичним успехом, јер чим нађу неки други, лакши посао, за који нису потребне чизме или шлем на глави, они одоше. Чак ни добра плата и изгледна каријера нису довољни мотиви. 

На питање, да ли ће "Гемакс" због све оштрије конкуренције на домаћем терену поћи у свет, Русију, можда, његов први човек мирне душе каже – "не пада нам на памет".

– Што бисмо ишли у свет када код куће, конкретно у Београду, имамо посла и преко главе. Скоро да нема недеље да не одбијемо неког инвеститора са послом вредним од три до пет милиона евра. Наше је место у Србији, јер са 765 стално запослених, односно 1.150 ангажованих људи и са подизвођачима радова, спадамо у ред највећих. Ову годину "Гемакс" завршава са око 50 милиона евра укупног прихода. План за идућу је већи за око десет процената.

Некадашњи гиганти попут "Комграпа", "Рада" или "Трудбеника" већ су посрнули, али се, на срећу, још се држе "Енергопројект", "Ратко Митровић" и "Напред". Посла за добре, организоване и квалитетне неимаре, тврди на крају разговора Антељ, у Србији има, пошто се и инвестициона активност полако буди. То треба у виду да има и држава, јер грађевинарство не само што повећава запошљавање већ за собом "вуче" најмање 27 привредних грана и делатности, упркос чему оно и даље нема одговарајуће системске подстицаје.

--------------------------------------------------------------------------

Обрнут ред потеза

Лепо је, сматра Антељ, што је држава покренула Национални инвестициони план, али само у једној њеној димензији – равномернијем привредном развоју Републике. Да се добри путеви и одговарајућа инфраструктура подигну и у деловима Србије који вапе за новим улагањима и радним местима. Није све у Београду или његовој околини. Све остало, по њему, може бити дискутабилно, па и сама идеја о држави као инвеститору. Тај посао треба препустити приватној иницијативи и капиталу. Држава је уместо самосталног улагања требало да понуди приватницима преко одговарајућег фонда новац по повољним каматама и да им препусти да најбрже обрну те паре и опет их инвестирају.