Маестро Аца у друштву великана

Изашао сам постиђен из куће у Есад-пашиној улици 1, на Вождовцу. Био сам у гостима код Александра Павловића, пензионисаног професора виолине Факултета музичке уметности, а да пре тога нисам знао да ће ми домаћин бити почасни члан Краљевске музичке академије у Лондону. У новинама и на телевизији пише се и говори о Курти и Мурти, а о овој почасти указаној нашем професору 29. јуна ове године, изузев белешке у "Илустрованој Политици", нико ни да зуцне. А није мала ствар наћи се међу 300 живих музичара у чије се друштво, основано још 1820. године, улази тек кад неко премине и тако ослободи место новом члану. Па, богами, бити на списку почасних чланова Краљевске музичке академије прави је повод за честитање Булбулдерцу Павловићу, поготово када се зна да је та титула додељена и Францу Листу, Феликсу Менделсону, Сергеју Рахмањинову, Паблу Казалсу, Јаши Хајфецу и многим другим славним музичарима. Диплому почасног члана ове академије у Лондону уручила му је војвоткиња од Глостера. 

Три месеца су трајале припреме за ову церемонију. Из Лондона су тражили да професору Павловићу кројач узме мере за шивење свечане тоге, а сугерисано им је да он и његова супруга изаберу мени. Љиљана, професорова супруга, не мислећи да ће од тога бити ишта, написала је да би она радо јела јагњетину, јер је алергична на друге врсте меса.  И, заиста, 29. јуна била је послужена јагњетином.

Откуд да он, рођен на Славујевом венцу у Београду, дипломира виолину на Ројал колеџу у Лондону?

– Маштао сам о томе да се бавим науком, посебно физиком. Хтео сам да идем стопама стрица Витомира Павловића, универзитетског професора. Међутим, док сам похађао пети разред "реалке" моја професорка из Музичке школе "Станковић", Мери Жежељ, изабрана је за доцента на Музичкој академији. Она ми је рекла да обавезно студирам музику. Питао сам стрица за савет. "Знаш, уз мало више труда свако може да постане научник, физичар. Али да свира неки инструмент не може свако. Искористи свој таленат", рекао ми је стриц – сећа се професор Павловић почетака своје каријере виолинисте.

Још као студент, крајем четрдесетих година, свирао је у оркестру Београдске опере, у првим виолинама, и ту је провео неколико година. Студирао је уз рад и издржавао породицу. Отац трговац остао је без посла, а старија сестра је такође студирала. Тада су плате у оперском оркестру биле високе, а музичари су добијали и Р карте за снабдевање.

На четвртој години Музичке академије добио је стипендију лондонског Фонда српског посланика, који је основао Чедомиљ Мијатовић, политичар и публициста. Сећа се и дипломског 1954. године. Свирао је Бахову Другу партитуру  за соло виолину, Дворжаков виолински концерт и један Паганинијев каприс.

– У Лондону сам остао две и по године. Тамо сам отишао највише због професора Макса Ростала, који ме је касније препоручио за концерт мајстора Радио Малаје у Сингапуру. Појавила се и друга могућност да свирам у Резиденц оркестру Хашке филхармоније. Није било лако донети одлуку. Проф. Ростал ми је рекао да ћу у Сингапуру бити најбољи виолиниста миљама наоколо, а то није добро за талентованог музичара. Зато сам прихватио понуду из Хага, тамо где је већа конкуренција и могућност усавршавања, и са тек венчаном супругом Љиљаном упутио се у Холандију – казује проф. Павловић.

Тако је почела његова међународна каријера виолинисте. У Хагу је са супругом провео две године. Крајем 1958. добио је посао концерт мајстора у Циришком камерном оркестру.

– Ужелео сам се Београда и дођем из Цириха да овде проведем божићне празнике у децембру 1959. године. Тада ме спопадну Михаило Вукдраговић и Миленко Живковић да се обавезно пријавим на конкурс за доцента на Музичкој академији, који само што није објављен. Прихватим тај њихов предлог, али се конкурс "отварао" скоро годину и по дана. Ипак, школске 1961/62. године постао сам предавач Музичке академије. И тако све до 2002. године. Био сам два мандата и шеф Катедре за виолину – говори о повратку у престоницу виолиниста Павловић.

Као солиста гостовао је у многим земљама и на готово свим континентима. Био је члан "Београдског трија", оркестра који је основао Андрија Прегер, у којем је свирао и Виктор Јаковчић. Имали су по четрдесетак концерата годишње широм света. Потом је постао шеф Академског камерног оркестра.

–  Кад је наш оркестар 1980. професионализован, предложио сам да добије ново име: Београдски гудачки оркестар "Душан Сковран". Могу да кажем да смо обишли цео свет. На челу тог оркестра сам био 28 година. Имали смо у просеку по 60 концерата годишње – не заборавља маестро те велике турнеје.

Разговарам са проф. Павловићем и хтео бих да избегнем једно питање, али се оно стално намеће. Да ли је тако "окорелом професионалцу", вишедеценијском професору, икада заиграло срце, да ли је у њему нешто затреперило, кад је слушао музицирање других, поготово својих студената.

– О, па то ми се догађало сваки дан. Како да се не узбудим. Има много даровитих музичара. И дан-данас ми се тако нешто дешава. Ја сам стални гостујући професор на Краљевској музичкој академији у Лондону. Три пута годишње сам ангажован. Од 1975. године сам и стални експерт за гудачке инструменте Омладинског оркестра Европске уније. Уметнички сам директор и Међународне омладинске фондације Велике Британије – каже проф. Павловић.

Прича како су и њему у каријери увек други мало помагали. Каже, ономе у чему није успео највише је сам крив. Знао је да буде лењ, опуштен и незаинтересован. Да је каткад уложио већи напор постигао би много више.