Арапска улица

Муамеру Гадафију се „о главу обијају” две његове главне проповеди: о арапском јединству и владавини маса. Обе су се жестоко окренуле против њега а да их он чак није препознао као својеврсне револуције, иако је титуларни вођа револуције.

Радовао се, можда, док се власт маса (или „џамахирија”, како је он назвао своју земљу), ширила улицама суседа, Туниса и Египта, али је „остао без текста” кад се усмерила против њега, њеног главног пропагатора.

Није прозрео, изгледа, ни да буне против лидера сада обједињавају Арапе више него експериментисања њихових вођа са званичним овековечењем арапског јединства.

Спој та два феномена пригодно је етикетиран као „арапска улица”. Не зна се још куда води, али је пробуђена нада да ће избећи досадашње лидерске ћорсокаке и странпутице.

Арапско уједињавање препоручивано је одавно, а после Другог светског рата увек „одозго”. И увек неуспешно.

Најупамћенији су покушаји Египта. Проглашена је 1958. Уједињена Арапска Република (УАР) која је са Сиријом потрајала до 1961. да би две године касније те две државе са Ираком створиле нову УАР, која се 1971. такође распала.

Гадафи се здушно упустио у сличне подухвате. Некомплетирана федерација са Египтом и Сиријом развлачила му се од 1972. до 1977. У међувремену је, 1974, програмирао никад неостварену унификацију с Тунисом.

Локални киксеви нису му умањили шире, континенталне, амбиције. Заложио се за стварање „уније афричких држава”, по угледу на Европску унију, што је пројекат на коме је инсистирао све до данашњих дана када му се распукло унутрашње, национално, јединство.

Повремено је Гадафи доживљавао себе и као објединитеља свих муслимана. Није му пошло за руком, као што то није успело ни предводницима иранске исламске револуције 1979, после које је дошло до сукоба Техерана и Багдада као носилаца два и даље неостварена нацрта панисламизма и панарабизма.

Зажелео је, ипак, и плуралистичкије окупљање. На интерконтиненталном самиту у Венецуели је, заједно с домаћином Угом Чавесом, предложио стварање афричко-латиноамеричког одбрамбеног савеза који би, како су јавили извештачи с лица места, био нека врста „НАТО-а планетарног југа”.

Ових дана се пронела вест да се, пред унутрашњим изазовима, сели код коаутора те замисли. Демантовао је то као гласину, иако се она уклапала у његов стратешки концепт да му улога и поље дејства не могу бити сведени на завичај.

Али, готово панарапски покрет против низа лидера, па и њега самог, уздигао је Гадафију рејтинг до нивоа који је могао само да сања. Објединио је свет тако што је његова неизвесна судбина постала глобална вест број један. Уз остало и зато што је тек први лидер, у текућим околностима, коме су и власт и систем подривени практичном применом, на улици, онога што је лично проповедао а није остваривао.