Рачуни и застарелост потраживања

У вези са застарелошћу потраживања могли смо недавно да чујемо готово невероватне изјаве, нпр. да неке рачуне треба чувати доживотно (sic.!), да је неке пак „пожељно“ чувати знатно дуже у односу на законом прописане рокове и сл. Вероватно је и лаику јасно да је нпр. „обавеза“ доживотног чувања апсурд. Пре свега пада у очи да ту нема утврђеног рока, јер ће неко живети месец дана, а други још пола века и сл. Међутим, наравно, то је правно ирелевантно, јер се облигациона права (као имовинска права – за разлику од казни) наслеђују, тако да је наследник обавезан да исплати дуг оставиоца – што би по логици „савета”да се рачуни чувају доживотно значило да их ваља преносити са колена, на колено!

Но, пре него што се одговори на питање дужине законских рокова застарелости треба истаћи да поверилац увек може да тужи свако лице које он сматра дужником (и лице које је нпр. платило рачун или лице за обавезу од пре 20 година и сл.), јер ако тужени не истакне приговор застарелости (не оспори наводе тужбе, не појави се у суду иако је уредно позван...) изгубиће спор и мораће да изврши обавезу, без обзира да ли је застарела, да ли је већ платио и сл. (после правноснажности поверилац ће, ако не дође до добровољне исплате, тражити принудно извршење на имовини дужника, одн. наследника дужника). У нашем праву, дакле, суд не води рачуна по службеној дужности о застарелости потраживања, већ ће ту чињеницу узети у обзир тек по приговору туженог.

Застарелост почиње да тече првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење (исплату) обавезе , а наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена. Уколико је нпр. дуг прешао на наследника, онда се у време застарелости рачуна и време које је протекло у корист дужникових претходника (оставиочев син сабира време које је протекло док је отац био дужник са временом од када је он постао наследник, па тиме и дужник). Уговором се не може повећати или смањити време застарелости, али када протекне застарни рок дужник се може одрећи застарелости (нпр. писменим признањем, давањем залоге), а може и да испуни застарелу обавезу и тада нема право да тражи повраћај датог (нпр. по основу правно неоснованог обогаћења). Када застари главно потраживање застаревају и споредна (нпр. камате, трошкови и сл.). Рокови застарелости за дуговања и потраживања (облигациона права) утврђени су Законом о облигационим односима.

Правило је да потраживања (облигациона права) између физичких лица (појединаца) застаревају у року од пет година, уколико законом није другачије прописано. То ће бити случај са повременим давањима која доспевају једном годишње или у краћим интервалима, нпр. уговорене позајмице и камате, издржавања (не и законско издржавање) и сл. За овакве односе код правних лица (у трговинском праву) рок је три године. Рок застарелости од три године утврђен је и за потраживања по основу закупа. Застарелост код проузроковања штете је три године од када је оштећени сазнао за штету (субјективни рок) и пет година од настанка штете (објективни рок), али ако је штета настала кривичним делом застарелост се продужава у складу са временом које је одређено за застарелост кривичног гоњења за то дело. Слично је и код осигурања: код уговора о осигурању живота потраживања према осигуравајућем друштву су пет година, а за остале уговоре о осигурању су три године, рачунајући од првог дана после протека календарске године у којој је потраживање настало. Потраживања осигуравача (осигуравајућег друштва) застаревају увек за три године, али за осигуранике (или друге кориснике осигурања) предвиђена је још једна повољност: ако докажу да нису знали за осигурани случај, застарелост почиње да тече од сазнања (субјективни рок), али у границама објективних рокова – за осигурање живота десет година и за остале пет година од првог дана после протека календарске године у којој је потраживање настало.

Једногодишњи рок застарелости предвиђен је за следећа потраживања:

1. накнада за испоручену електричну и топлотну енергију, плин, воду, димничарске услуге и за одржавање чистоће (када су у питању домаћинства, дакле не и за правна лица)

2. радио-станице и радио и ТВ станице (за радио и ТВ пријемнике)

3. поште, телеграфа и телефона за употребу телефона и поштанских преградака, као и друга њихова потраживања која се наплаћују у тромесечним или краћим роковима

 4. претплате на повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је публикација наручена. При томе, треба истаћи, да застаревање тече иако су испоруке или услуге продужене (нпр. нема правно дејство када мобилни оператер изјави да пошто је телефон и даље у функцији треба платити застарели дуг од пре више од годину дана).

Потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или утврђена поравнањем пред судом или другом надлежним органом, застаревају за десет година. Овај рок, дакле десетогодишњи рок застарелости, важи као општи рок застарелости свих потраживања, уколико закон већ није утврдио краће рокове. Наравно, сва повремена потраживања која се односе на правноснажне судске одлуке, односно одговарајуће одлуке других државних органа, застаревају у посебном року предвиђеном за застарелост повремених потраживања.

Ово су, наравно, одговори на основна питања застарелости потраживања, која ваши читаоци најчешће постављају. Постоје, међутим, и нека посебна правила, као што је то случај са застојем застаревања (нпр. потраживања између супружника, родитеља и деце и сл.), прекидом застаревања (нпр. када дужник призна дуг, подизањем тужбе и сл.) и др., али би то захтевало много више простора но што је то уобичајено за један овакав текст.

-------------------------------------------------------

Чувати признанице годину дана

У сваком случају признанице се не морају чувати после истека рока застарелости конкретног потраживања (нпр. за утрошену енергију, телефоне и сл. после годину дана, код неких других потраживања три године, пет година како је то већ наведено. За све остале обавезе (облигације), за које није прописан краћи рок застарелости, признанице се могу бацити после десет година. Дакле, уколико наступи застарелост, а дужник се благовременим приговором на њу позове, суд не утврђује ништа друго (не улази у основаност тужбеног захтева), већ само чињеницу када је застарелост почела да тече и да ли је истекао законски рок.