Računi i zastarelost potraživanja

U vezi sa zastarelošću potraživanja mogli smo nedavno da čujemo gotovo neverovatne izjave, npr. da neke račune treba čuvati doživotno (sic.!), da je neke pak „poželjno“ čuvati znatno duže u odnosu na zakonom propisane rokove i sl. Verovatno je i laiku jasno da je npr. „obaveza“ doživotnog čuvanja apsurd. Pre svega pada u oči da tu nema utvrđenog roka, jer će neko živeti mesec dana, a drugi još pola veka i sl. Međutim, naravno, to je pravno irelevantno, jer se obligaciona prava (kao imovinska prava – za razliku od kazni) nasleđuju, tako da je naslednik obavezan da isplati dug ostavioca – što bi po logici „saveta”da se računi čuvaju doživotno značilo da ih valja prenositi sa kolena, na koleno!

No, pre nego što se odgovori na pitanje dužine zakonskih rokova zastarelosti treba istaći da poverilac uvek može da tuži svako lice koje on smatra dužnikom (i lice koje je npr. platilo račun ili lice za obavezu od pre 20 godina i sl.), jer ako tuženi ne istakne prigovor zastarelosti (ne ospori navode tužbe, ne pojavi se u sudu iako je uredno pozvan...) izgubiće spor i moraće da izvrši obavezu, bez obzira da li je zastarela, da li je već platio i sl. (posle pravnosnažnosti poverilac će, ako ne dođe do dobrovoljne isplate, tražiti prinudno izvršenje na imovini dužnika, odn. naslednika dužnika). U našem pravu, dakle, sud ne vodi računa po službenoj dužnosti o zastarelosti potraživanja, već će tu činjenicu uzeti u obzir tek po prigovoru tuženog.

Zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje (isplatu) obaveze , a nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. Ukoliko je npr. dug prešao na naslednika, onda se u vreme zastarelosti računa i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika (ostaviočev sin sabira vreme koje je proteklo dok je otac bio dužnik sa vremenom od kada je on postao naslednik, pa time i dužnik). Ugovorom se ne može povećati ili smanjiti vreme zastarelosti, ali kada protekne zastarni rok dužnik se može odreći zastarelosti (npr. pismenim priznanjem, davanjem zaloge), a može i da ispuni zastarelu obavezu i tada nema pravo da traži povraćaj datog (npr. po osnovu pravno neosnovanog obogaćenja). Kada zastari glavno potraživanje zastarevaju i sporedna (npr. kamate, troškovi i sl.). Rokovi zastarelosti za dugovanja i potraživanja (obligaciona prava) utvrđeni su Zakonom o obligacionim odnosima.

Pravilo je da potraživanja (obligaciona prava) između fizičkih lica (pojedinaca) zastarevaju u roku od pet godina, ukoliko zakonom nije drugačije propisano. To će biti slučaj sa povremenim davanjima koja dospevaju jednom godišnje ili u kraćim intervalima, npr. ugovorene pozajmice i kamate, izdržavanja (ne i zakonsko izdržavanje) i sl. Za ovakve odnose kod pravnih lica (u trgovinskom pravu) rok je tri godine. Rok zastarelosti od tri godine utvrđen je i za potraživanja po osnovu zakupa. Zastarelost kod prouzrokovanja štete je tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu (subjektivni rok) i pet godina od nastanka štete (objektivni rok), ali ako je šteta nastala krivičnim delom zastarelost se produžava u skladu sa vremenom koje je određeno za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo. Slično je i kod osiguranja: kod ugovora o osiguranju života potraživanja prema osiguravajućem društvu su pet godina, a za ostale ugovore o osiguranju su tri godine, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. Potraživanja osiguravača (osiguravajućeg društva) zastarevaju uvek za tri godine, ali za osiguranike (ili druge korisnike osiguranja) predviđena je još jedna povoljnost: ako dokažu da nisu znali za osigurani slučaj, zastarelost počinje da teče od saznanja (subjektivni rok), ali u granicama objektivnih rokova – za osiguranje života deset godina i za ostale pet godina od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo.

Jednogodišnji rok zastarelosti predviđen je za sledeća potraživanja:

1. naknada za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, dimničarske usluge i za održavanje čistoće (kada su u pitanju domaćinstva, dakle ne i za pravna lica)

2. radio-stanice i radio i TV stanice (za radio i TV prijemnike)

3. pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima

 4. pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena. Pri tome, treba istaći, da zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene (npr. nema pravno dejstvo kada mobilni operater izjavi da pošto je telefon i dalje u funkciji treba platiti zastareli dug od pre više od godinu dana).

Potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili utvrđena poravnanjem pred sudom ili drugom nadležnim organom, zastarevaju za deset godina. Ovaj rok, dakle desetogodišnji rok zastarelosti, važi kao opšti rok zastarelosti svih potraživanja, ukoliko zakon već nije utvrdio kraće rokove. Naravno, sva povremena potraživanja koja se odnose na pravnosnažne sudske odluke, odnosno odgovarajuće odluke drugih državnih organa, zastarevaju u posebnom roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja.

Ovo su, naravno, odgovori na osnovna pitanja zastarelosti potraživanja, koja vaši čitaoci najčešće postavljaju. Postoje, međutim, i neka posebna pravila, kao što je to slučaj sa zastojem zastarevanja (npr. potraživanja između supružnika, roditelja i dece i sl.), prekidom zastarevanja (npr. kada dužnik prizna dug, podizanjem tužbe i sl.) i dr., ali bi to zahtevalo mnogo više prostora no što je to uobičajeno za jedan ovakav tekst.

-------------------------------------------------------

Čuvati priznanice godinu dana

U svakom slučaju priznanice se ne moraju čuvati posle isteka roka zastarelosti konkretnog potraživanja (npr. za utrošenu energiju, telefone i sl. posle godinu dana, kod nekih drugih potraživanja tri godine, pet godina kako je to već navedeno. Za sve ostale obaveze (obligacije), za koje nije propisan kraći rok zastarelosti, priznanice se mogu baciti posle deset godina. Dakle, ukoliko nastupi zastarelost, a dužnik se blagovremenim prigovorom na nju pozove, sud ne utvrđuje ništa drugo (ne ulazi u osnovanost tužbenog zahteva), već samo činjenicu kada je zastarelost počela da teče i da li je istekao zakonski rok.