Тајна човековог битисања

Миодраг Павловић (1928), песник, есејиста, прозни и драмски писац, објавио је недавно роман "Бесовски вртлози" у колу Српске књижевне задруге. То је четврти у низу романа које је Павловић објавио у току последњих неколико година. Готово истовремено објавио је и наративну поему "Живот у јарузи" (издавач "Арка", Смедерево) која се надовезује на последњи роман. Недавно је у Љубљани награђен средњоевропском наградом "Виленица" за песнички рад, а ових дана и наградом Српске књижевне задруге за животно дело.
Последњих десетак година објавили сте више прозних, него песничких књига. Ипак, Ваша проза је остала у сенци поезије?

– Хвала што не тражиш да нешто објашњавам: не волим да нешто објашњавам и не волим да слушам објашњења. За мене је вредно – стање чињеница: ово је овде, ово је тамо и тамо. Мада се и то мења. Тако ће се можда променити и однос читалаца према мојој прози. Нешто се већ догађа око "Бесовских вртлога" – ако су тачни подаци које имам о томе. Иначе од четири романа, која сам објавио последњих година, три су о Београду, од првих послератних година до садашњих времена. Али чини ми се да су људи овога града равнодушни према причама које би морале да их се тичу. Да их дотичу. Низ пријатеља и рођака који наступају у роману под својим именом, живи су, али није стигло до њих коју улогу играју и како их се сећа неко ко је био и остао њима близак. Као да Београђани нису радознали, нити се брину каква слика за њима остаје.

Роман "Бесовски висови" је завршни део тетралогије коју још чине: "Други долазак", "Афродитина увала" и "Краљица Таме". Шта је заједнички именитељ свих ових књига?

– Највише Београђана се крећу по првом роману "Други долазак". Други роман "Афродитина увала" креће се у орбитама далеких континената, али оно што претеже то је простор престонице лепоте, као што је – Венеција. Последња два романа – "Краљица Таме" и "Бесовски вртлози" дешавају се на суженом простору разорне обртнице. Недоумни ратни бес постаје пародија нашег свакодневног живота. Људска осећајност је пригушена, али машта призива митске слике и ситуације из недефинисаних простора и из далеког времена. Питање шта је тим ситуацијама заједничко није забрињавало онога који износи ту калејдоскопску приповест. Расходовање уобичајених повезаности као да је стандард нове историјске ситуације.

Искуство стварности

У Вашој прози је много елемената аутобиографског. Јунаци су чланови Ваше породице, поједини савремени српски писци и уметници, али и ликови из литературе, религије, историје и митологије?

– Изгледа као да главни јунак, наратор, покушава сам себе да насамари. Он не избегава апсурдне ситуације, мада им се привремено чуди. Као да је окренут неким далекоисточним менталним начинима маневрисања. То није измицање, напротив. Што више се приближити стварима и ситуацијама тако да оне постају због превелике близине готово неразумљиве. Али то су путеви на којима хумор постаје природни саставни део живог ткива, рекао бих.

Главни јунак, који је истовремено и наратор, враћа се у своју земљу 1999. године, када НАТО бомбардује Београд. То је леп пример патриотизма којим се показује приврженост својој земљи, али и језику и култури?

– Тако и повратак у Београд, у само праскозорје ратних збивања, није само гест оданости према матичној култури односно оквирима заједнице него и тражење најкраћих путања ка искуству стварности. Остварује се непосредност а непосредност додира са стварношћу, зачудо, не искључује низ забуна и појаву нових фатаморгана.

Ваше поетске и прозне књиге се прожимају. Неки мотиви, раније обрађени у песмама, сада се појављују у прозном облику?

– Не бих умео да набројим места у мојој поезији која се подударају са поглављима мојих романа. На падинама вулканских брегова – видео сам то на Етни – избијају на разним местима вулканске паре, отварају се мали вулканчићи, али хемија њихових испарења је углавном истоветна. Није ни невероватно. Али шири заједнички тематски оквири, ако носе сличне наднаслове, не подразумевају да се у супстанци уметничког дела нису појавила нова хемијска једињења. Испод истог наднаслова, на пример "Апокалипса", могу да протичу вербалне реке које мењају смер свог бујања. Уосталом, верујем, много штошта од онога о чему пишемо и како се изражавамо, унапред је програмирано у нама још непознатим кодовима које смо донели на свет својим рођењем.

Избављења има

Када је Апокалипса у питању, каже једна јунакиња романа, ми смо привилеговани. Смак света се по други, или трећи пут, догађа овде, у ужој Србији. Живимо ли ми на неком уклетом месту?

– Што се тиче идеје да живимо на привилегованом простору за апокалиптичне манифестације – рекао бих да је то било више пута тачно. Међутим, сви видимо да се епицентри великих потреса померају подаље од Балканског полуострва. Нисам злурад и нећу то да будем. Али ипак, сваки предах нам је добро дошао, био он заслужен или не. Уосталом, никад се не зна тачно ко је заслужио изливе апокалиптичног беса а ко га добија само узгред и без великих заслуга. Можда живимо на неком уклетом месту, но истина је да та уклетост повремено навлачи на своја и наша лица маску комедијанта, навлачи одећу признате дворске луде или привилегованог укротитеља међу зверима чија природа никад није јасна нити сводљива на неки познати к