Ламент над Тосканом

На средњовековним гравирама Фиренце у првом плану је један брежуљак, на којем се уздиже добро утврђен град. Оно што Фиренца заиста јесте, а с њом и цела регија поетичног имена Тоскана, не може да се види, чак и на тим брижљиво рађеним гравирама. Низ већих и мањих тачака наводе будућег путника да се иза њих крију велике и мале палате, сиротињске четврти, трговачки центар, у којем ври од јутра до вечери, скровите улице којима се шетају љубавници или тоскански момци са пријатељицама ноћи, уметници и песници који се тајно ноћу диве својим делима, па катедрале и опати док се у предвечерје моле Мадони за могући спас, и на крају, или на почетку, славни Арно, речицу која са својим мостовима дели Фиренцу на два скоро подједнака дела.
Таквим богатством ниједан средњовековни италијански град-држава није могао да се похвали, сем наравно Рима, где су у Ватикану столовале папе, од којих је често зависио процват једног града, па и Фиренце, која је у целом том мноштву градова државица била нешто посебно. Њеним мирисом, лепотом и скровитошћу није могао да се похвали чак ни Рим.

Над Фиренцом и Тосканом Црњански је клицао, обилазио сваку катредралу и околне крајолике, као дете загледао у Богородице које су све имале различит лик, налазећи у тим ликовима и своје немире и своје спокоје, али изнад свега песничке немире који су из њега порађали кликтаје, какви се ретко срећу, не само у нашој књижевности. Уживао је у радостима и туговањима, колико и у смирају који је, ваљда, само тај град уметника могао да му пружи. Тамо, негде, била је његова Војводина, расцветана и на свој начин узбудљива, док је тражио и налазио сличности и разлике између фјорентинског богатства палата, катедрала, боја и опупелих и расцветалих воћки у свом родном крају.

У славу живота

У његовој песничкој души све се истовремено раздвајало и спајало, налазило заједнички заумни језик, узвике љубави и радости у славу живота, па и коначности тамо и овде, због богородица у чијим је очима, час видео смешак над побеђеном највећом тајном, час тугу због распетог сина. Проклетство није видео; пред великом хришћанском тајном распећа ни римски царски намесник Понтије Пилат ни окупљена светина нису на лицима мадона остављали видљиви траг. Њихова осећања могао је да види само један песник, коме су се оне више смешиле но туговале, највише због тог радозналог, немирног странца који их је понекад боље разумео но њихови сународници.

Једног златног октобарског дана у тај јединствени град-споменик упутили смо се З. и ја, ја која ово пишем и З. који сад, надам се, најзад види онај Новалисов плави цвет који није опседао само романтичаре, већ и наше савременике. Одсели смо приватно да бисмо што дуже удисали онај дах који је Црњански осетио у "Љубави у Тоскани". Део тог осећања и мене је преплавио једног октобарског осунчаног дана из парка палате Пити, одакле смо се упутили у Музеј порцелана који се налази на самом врху парка. Омањи музеј са ретким примерцима експоната из свих познатих европских фабрика порцелана одушеви сваког ко воли његову племениту лепоту.

Нисам велики љубитељ порцелана, али је на мене нешто друго оставило непревазиђени утисак. Као што рекох, ту се завршава парк, оивичен каменим зидом, док је на улазу у сам музеј једно дрво правило пријатан хлад. Склонила сам се од још јаког сунца, скочила на зид и гле чуда! Испред мене пукла је цела Тоскана, онаква какву ју је Црњански доживео. Таласасти брежуљци зелене боје, чемпреси у само њима знаном реду, боје која час пламте, час утихну као на сликама ренесансних италијанских мајстора, мноштво црквица и капела у неком мени непознатом низу, плаво небо и можда негде далеко песников родни крај. Чинило се да се Тоскана у свом свом сјају пружала унедоглед, у бесконачност којој сви тежимо, док је над њом треперило сунце, стварајући привиде које ретко кад људско око види.

Пред мојим очима као да је нешто заиграло, покренуло се у игри у којој подједнако учествују ововремени и оновремени људи; чуо се и далеки звук неког инструмента, смех и узвици, као у комедији дел арте. Док је у катедралама владао божански мир, с мадонама које су га својим наклоном главе, погледом још више, појачавале, напољу се одвијао један другачији живот, пун радости и помало распусан, али и подругљив да би се одагнало оно што лежи у срцу сваког човека – нада или сумња у онај горњи, нама недоступни поредак. Горња и доња, овоземна чуда додирују се и чак милују са оноземним у Тоскани и њеном главном граду Фиренци, чуда која се једном осете и никад више.

Незнани путеви

Била сам готово сасвим сигурна да је и наш велики писац повремено седео на истом зиду, испод истог дрвета, гледајући у тосканску долину која га је омађијавала, баш као и мене. Хтела сам још више. У топло каснооктобарско поподне ослушкивала сам неки тајни знак, неко знамење које ми шаље песник, док ми у ушима звучи његов старачки, али заносно љубавно-храпави глас кад рецитује "Ламент над Београдом". Схватила сам у магновењу – ту је била копча: "Ламент над Тосканом". Стваралац који је у "Дневнику о Чарнојевићу", пре свих егзистенцијалиста, написао чувену реченицу: "Јесен, и живот без смисла", као да је био негде ту, присутан, помало подругљиво, а ипак са разумевањем "испитујући" да ли и чиме заслужујем да га пратим на путу који је он давно прошао.

Та прва реченица из "Дневника о Чарнојевићу" била је мој младалачки кредо, изазов који ће ме одвести незнаним путевима, на којима ћу срести разне људе, научити и прочитати најразличитије ствари , па и ону чувену Камијеву реченицу на почетку "Мита о Сизифу" – о самоубиству као главном човековом проблему – али ми нико није поновио ону меланхолију, ону запитаност као Црњански у свом младалачком делу. Случајно и тада је у Фиренци била јесен, златаста и топла, као да се ништа у животу није променило. Смисла нема, и никад га неће ни бити. У даљини чујем и београдски и тоскански ламент, чујем нешто као песников глас који га рецитује, можда с мало више утихнутог жара и помирености.

Да, био је то и мој ламент над Фиренцом и целом Тосканом, можда последњи дани моје среће и задовољства да негде, у неком другом животу, ако постоји, будем нечији Кастор или Полукс. Али, да ли ће песнички геније, позната прзница и белосветски самотник хтети да ме бар погледа? Све се надам да хоће, јер се и у његовим очима, пред вечни одлазак, по повратку с једног излета на Авалу, цаклила Фиренца са Тосканом, исто онако као што се у мојим очима данас цакли. А читаоци нека ми опросте што сам од писца "Љубави у Тоскани" и "Ламента на Београдом" позајмила наслов за овај текст.